Carev potpis smrtna presuda

MINISTAR Leopold fon Berthold, u Beču je odlučio da vojna akcija mora hitno da počne. Sa strepnjom je napisao da „nije nemoguće da Antanta ipak ostvari mirno rešenje sukoba ako se situacija ne razjasni objavom rata“.

Moltke je iz Berlina, bez znanja Betman-Holvega, poslao u Beč poruku u kojoj se zalagao za hitnu mobilizaciju i odbacivanje posredovanja, ali Austrijanci su poruku dešifrovali i pročitali tek kad su već doneli odluku da krenu u rat. Dvadeset osmog jula u jedanaest pre podne, sedeći za malim pisaćim stolom u svojoj radnoj sobi u Bad Išlu, car Franc Jozef potpisao je objavu rata, dokument koji će postati smrtna presuda za njegovu sopstvenu carevinu.

Istog dana, rano po podne kopija ovog dokumenta telegrafski je dostavljena u Niš, u privremeno sedište srpskog Ministarstva inostranih poslova. Službenici su u početku pomislili da je to nečija neslana šala. Jedan od njih, Milan Stojadinović, kasnije je napisao: „Način izražavanja bio je veoma neobičan za to vreme kada se etikecija takvih dokumenata još smatrala važnom“. Jezik je bio nediplomatski. Nezgrapan i suv, ali Srbi su posle nekog vremena zaključili da telegram mora biti pravi. Jedan službenik ga je odneo niz ulicu u kafanu „Evropa“, gde je predsednik vlade ručao sa Štrandmanom, vršiocem dužnosti poslanika Rusije.

Srpski premijer je čitao kratki tekst, dok su sve oči bile uprte u njega. Onda se prekrstio, pružio sudbonosni dokument svom ruskom gostu, ustao i obratio se prisutnima: „Austrija nam je objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu“. Drugi službenik Ministarstva inostranih poslova dotrčao je da javi da je poruka slične sadržine stigla u Kragujevac u Vrhovnu komandu. Nedugo zatim, Štrandmanu je iz Sankt Peterburga stigla poruka s naređenjem da je uruči lično Pašiću. U poruci s potpisom cara Nikolaja Drugog stajalo je da Rusija, iako želi mir, neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. Kad je pročitao, Pašić se ponovo prekrstio i rekao dramatično i s mnogo poštovanja: „Gospode, veliki je i milostiv ruski car“.

U Parizu, pak, događaj dana nije bila austrijska objava rata Srbiji, nego oslobađajuća presuda za gospođu Anrijetu Kajo iako je priznala da je ubila Gastona Kalmeta. Na zaprepašćenje čitavog sveta porota je donela odluku da zbog članaka koje je „Figaro“ objavljivao o njenom mužu i o njihovom odnosu, dok mu je bila samo ljubavnica, nije bilo nerazumno što je ustrelila urednika tog lista.

Za sve to vreme, francuski predsednik i premijer gotovo bez ikakvih vesti plovili su Baltikom. To putovanje se pretvorilo u ružan san. Poenkare i Vivijani su morali da razmenjuju učtivosti u Stokholmu i tokom beskrajne plovidbe dok su se oblaci rata zbijali nad Evropom. Mnoge telegrame koji su stigli na brod 26. jula bilo je nemoguće dešifrovati. Predsednik i premijer su napeto razgovarali o krizi. Poenkare je napisao: „Gospodin Vivijani i ja smo se vraćali stalno na ista pitanja: šta Austrija hoće? Šta Nemačka hoće?“

Poenkare i Vivijani su 27. jula saznali da ih francuska štampa nemilosrdno napada, jer nisu u Parizu. Pošto su dosuli gorivo u Kopenhagenu, odlučili su da pohitaju kući i 29. jula rano ujutru stigli u Denkerk. Nemci su uporno ometali komunikacije između Pariza, Sankt Peterburga i Berlina, ali ne može se tvrditi da je ta pakost izmenila ishod događaja. Rusi su bili odlučni da reaguju na austrijski napad na Srbiju. Francuska vlada je čvrsto rešila da podrži Ruse, uglavnom zato što je bila svesna da će, ako rat izbije, Nemci prvo napasti Francusku.

Moćni radio-odašiljač na Ajfelovoj kuli omogućio je ruskom vojnom izaslaniku da prevlada nemačko ometanje i ostane u kontaktu sa svojom prestonicom tokom krize. Poenkareovo i Vivijanijevo baltičko krstarenje verovatno je imalo malo ili nije imalo nimalo uticaja na tok istorije. Predsednik je zastupao „čvrstu“ politiku prema Nemačkoj i verovatno bi poveo svoju zemlju da podrži Rusiju i da se nije sastao s Sazonovom u Sankt Peterburgu.

Mnogi Francuzi su shvatali da će najverovatnije morati u rat. U nedelju 26. jula na ulicama Pariza bilo je veoma uzbudljivih prizora - klicalo se uobičajenim nastupima vojnih orkestara, a demonstranti su spalili zastavu Habzburga ispred austrijske ambasade.

Većina stanovnika nije mogućnost rata dočekala oduševljeno, nego pomireno sa sudbinom, kriveći isključivo Nemačku. Dok je štamparski radnik iz Orleana Luj Deren išao kući s posla, čuo je svetinu kako viče: „Smrt Švabama!“ zanemarujući činjenicu da su do tada Austrijanci bili glavni izazivači krize.

„Pripremamo se da kročimo u dugačak tunel pun krvi i tame“, napisao je Andre Žid. Vlada nije davala jasne javne znake svojih namera dok Poenkare i Vivijani nisu stigli u prestonicu 29. jula, ali opšta pretpostavka je bila da će, ako Rusija krene u rat, ratovati i Francuska.

Žofr je samoinicijativno rekao Rusima 27. jula da mogu očekivati punu podršku njegove zemlje. On je, kao i ministar rata Mesimi, podsticao Rusiju da ubrza mobilizaciju i rasporedi jedinice protiv Nemaca što pre može. Obojica su znali da nemački ratni plan predviđa trenutni napad ka zapadu. Za francusku bezbednost je bilo životno važno da Rusi što pre shvate „trenutnu pretnju“ i nateraju Moltkea da podeli svoje snage.

U utorak 28. jula uveče u Berlinu su hiljade stanovnika radničkih četvrti došle u centar grada pevajući socijalističke pesme i izvikujući: „Dole rat!“ i „Živela socijaldemokratija!“ Policija na konjima i s isukanim sabljama sprečila ih je da zađu u glavne ulice, mada je oko deset uveče preko hiljadu ljudi uspelo da se probije u Unter der Linden. Prolaznici na pločnicima pokazivali su neslaganje pevajući uzbudljive rodoljubive pesme „Straža na Rajni“ i „Pozdrav kruni pobedničkoj“. Pola sata kasnije juriš policije raščistio je ulicu uz glasan pljesak gostiju koji su pili toplu čokoladu na balkonima kafea „Bauer“ i „Krancler“.

Uhapšeno je 28 ljudi zbog uzvikivanja antiratnih parola, čime su izazvali „javne nerede“. Desničarska štampa je iskoristila dobrodošlu priliku da demonstrante naziva „ruljom“, a protivnike rata izdajnicima.


(Nastaviće se)