Bombe na Beograd - Rusi u rat

PRVI značajan strategijski potez Britanci su izveli u nedelju 26. jula, kada je domaća flota trebalo da se raziđe posle probne mobilizacije. Osoblje lista „Dejli mejl“ iz Nordklifa verovalo je da je na izvestan način uticalo na odluke ministra mornarice tog dana. Usred krize redakcija je poslala telegram prvom lordu Admiraliteta u njegov letnjikovac u Norfoku: „Vinstonu Čerčilu, vila Kruška, Overstrend: AUSTRIJA OBJAVILA RAT SRBIJI. NEMAČKA FLOTA SE OKUPLjA. JE LI TAČNO DA SE BRITANSKA FLOTA DEMOBILIŠE? DEJLI MEJL“.

Ova poruka je Čerčilu uručena na plaži. Nije odgovorio, ali je kroz sat vremena razgovarao s načelnikom štaba ratne mornarice princom Luisom od Batenberga, a popodnevnim vozom vratio se u London. Kasno uveče izdato je naređenje da se otkazuje raspuštanje flote, koja je dva dana kasnije poslata na borbene položaje u bazu Skapa Flou na Orknijskim ostrvima. Pol Kambon je kasnije rekao da je Čerčil vatrenom podrškom intervenciji i naređenjem da se flota ne demobiliše učinio Francuskoj ogromnu uslugu, „na kojoj mi nikada nismo dovoljno zahvalili“.

Među Britancima načelno nije vladao predosećaj velike opasnosti. Premijer Askvit je 28. jula napisao Veniši Stenli: „Imali smo sednicu vlade juče. Uglavnom se razgovaralo o ratu i miru. Bojim se da Grejov eksperiment s konferencijom četiri sile neće proći, pošto Nemci odbijaju da učestvuju. Jedina nada je da će se Austrija i Rusija nekako dogovoriti između sebe. No trenutno situacija ne deluje dobro, a Vinston je verovatno oduševljen“.

Čerčil je zauzeo besramno ciničan stav oponašajući vladajuće mišljenje Berlina: „Ako je rat bio neizbežan, onda je ova prilika najpovoljnija i jedina koja bi ujedinila Francusku, Rusiju i nas“. Tog dana je pisao svojoj ženi Klementini: „Jedina moja lepotice - sve vodi katastrofi i slomu. Ja sam zainteresovan, spreman i srećan“. Askvit je pismo Veniši Stenli završio vrlo otrcano: „U Donjem domu je dosadna rasprava o snabdevanju, pa ću zamoliti Vajolet da pozove nekoga na večeru i bridž“.

Ruske političare i diplomate ujedinilo je uverenje da zemlja mora poći u rat. Nada u mir zgasnula je u Sankt Peterburgu 29. jula kad su Austrijanci počeli da bombarduju Beograd.

Savinski, pripadnik umerene struje, rekao je, kad bi Rusija popustila, „naš ugled u slovenskom svetu i na Balkanu zauvek bi nestao“. Mihail fon Girs, ruski ambasador u Istanbulu, rekao da će, ako Rusija poklekne, Turska i Balkan pohrliti na stranu Centralnih sila. Nikolaj de Bazili, takođe diplomata, dostojanstveno je odgovorio svom prijatelju, austrijskom vojnom izaslaniku, koji ga je upozorio na katastrofu koja će nastati u Rusiji ako car krene u rat: „Teško grešite pretpostavljajući da će strah od revolucije sprečiti Rusiju da izvrši svoju dužnost“.

Betman-Holveg je upozorio Rusiju da će Nemačka sprovesti mobilizaciju ako Rusija ne zaustavi vojne pripreme. Ta poruka je ojačala Sazonovljevo uverenje da je rat neizbežan - ali car se ponovo pokolebao. Dobio je ličnu poruku od cara Vilhelma i zatražio da Rusija ustukne jedan korak - mada potpuno uzaludan - i vrati se na delimičnu mobilizaciju. No Sazonov nije odustajao. Sutradan, 30. jula u pet sati po podne, iako jadikujući što „šalje hiljade ljudi u smrt“, car Nikolaj Drugi je potpisao naredbu o opštoj mobilizaciji, koja je stupila na snagu sledećeg jutra.

Te večeri su mnoge ruske jedinice telefonom upozorene da očekuju kurire s naročitim uputstvima. Sumski husarski puk je dobio naređenje da se za trideset šest sati spremi za ukrcavanje u voz i odlazak na granicu Poljske i Istočne Pruske, a grenadirski puk iz husarske kasarne izvan Moskve krenuo je na austrijsku granicu. Vojnici su dobili suvu hranu.

Konjički potporučnik Sokolov naglasio je da su limenke iz 1904. godine, ali to nije ugasilo radoznalost vojnika. Na sramotu husarskih oficira, kasarna je za sat vremena bila puna praznih limenki „Kao deca!“, napisao je ljutito Vladimir Litauer. Uporedio je ponašanje ovih vojnika sa pripadnicima nemačke vojske koje su kasnije zarobili. Iako su gladovali, bili su toliko disciplinovani da bez naređenja niko nije ni taknuo rezervne zalihe hrane.

Kad je poslednji civilni voz prešao iz Istočne Pruske u Rusiju 30. jula, jedan putnik Rus, do tada ćutljiv, odjednom je rečito počeo da žali što nije imao bombu da je baci na nemački železnički voz kod Diršaua i zlurado primetio da je straža još u paradnim uniformama umesto u pohodnim, što pokazuje da te „nemačke svinje“ još nisu spremne.

Ruske vođe su shvatile da ulaze u pustolovinu koja prevazilazi snagu zemlje. Teško da bi se usudili da krenu u rat protiv Centralnih sila 1914. da nisu bili sigurni u francusku podršku. Diplomatski, pa i vojnički, bilo bi bolje da su odložili mobilizaciju do početka austrijske invazije na Srbiju. No tvorce politike u Sankt Peterburgu, a naročito Sazonova, pokretao je strah da bi odlaganje doslovno omogućilo Nemačkoj da ih pretekne. Ruske obmane o tačnom planu mobilizacije svakako nisu uticale na ishod. Kad je Sankt Peterburg odlučio da preduzme bilo kakvu vojnu akciju protiv Austrije, bilo je sigurno da će Nemačka odgovoriti.

Oni koji danas pripisuju Rusiji glavnu odgovornost za rat moraju da se oslanjaju na isti argument koji je Vilhelm koristio jula 1914, da je trebalo da Nikolaj očuva širi evropski mir dozvolivši Austriji da povede ograničeni rat protiv Srbije. Ta tvrdnja može se braniti, ali je suštinski važno prihvatiti uslove u kojima su se događaji odigravali, umesto stvarati sumnjivu optužbu da su Rusi krivi za licemerje.

Kraj