Pariz i Moskva traže napad

NA zahtev Francuske i Rusije, vrhovna komanda Srpske vojske je posle bitke na Ceru, početkom septembra 1914, naredila Prvoj i Drugoj armiji da napadnu austrougarske trupe u Sremu i spreče njihovo prebacivanje na zapadni i istočni front. Posle početnog uspeha naših jedinica, Austrijanci su jakim snagama na polju Leget kod Mitrovice probili mostobran 13. puka „Hajduk Veljko“ prvog poziva, koji se junački borio dok je imao municije. Sremska ofanziva je umnogime do danas ostala nerasvetljena.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

KADA je u zoru 5. septembra 1914. godine krenuo po pozivu automobilom u štab Druge armije u Bogatić, komandant Timočke divizije prvog poziva general Vladimir Kondić nije znao da je Vrhovna komanda sa Vladom Srbije dopala teških nedoumica odmah posle legendarne pobede na Ceru.

Krajem avgusta 1914. situacija na bojištima postajala je sve kritičnija po saveznike. Nemci su na zapadom frontu pregazili Belgiju i dospeli na samo 25 kilometara od Pariza. Na istočnom frontu, ruska Druga armija je poražena kod Tanenberga. Jedine ohrabrujuće vesti stizale su tada iz Srbije.

„Ovog časa sam došao od Predsednika Republike Francuske (Poenkarea)“, poručuje iz Pariza srpski poslanik Milenko Vesnić, „gde su zahtevali da Srbija pređe u ofanzivu što pre...“ I veliki knez Nikolaj Nikolajevič, vrhovni komandant ruske vojske, poručuje predsedniku vlade Nikoli Pašiću: „Da bi se postigao opšti uspeh nad našim zajedničkim neprijateljem, smatra se za neophodno potrebno da srpska vojska pređe u konačnu ofanzivu protiv Austrije“.

Poruka iz Moskve, koju je delegat Ministarstva spoljnih poslova prosledio Pašiću glasiila je: „... Vrhovni komandant ruske vojske Veliki knez Nikolajevič smatra da je prema današnjim prilikama hitno, da srpska vojska stupi u ofanzivu, a to se može učiniti jer je veliki deo austrijskih trupa otpremljen protiv Rusa u Galiciju, prema verodostojnim podacima“.

„S političkog gledišta...(treba) što pre pristupiti ofanzivi“, poručuje u svom izveštaju o zahtevima iz Moskve i Pariza Vrhovnoj komandi predsednik vlade Nikola Pašić. Pašić u poruci ocenjuje da se zahtevu Moskve može udovoljiti.

Saveznici su zahtevali da Srbija energičnim prodorom u Srem zaustavi odlazak trupa iz sastava jake Druge austrougarske armije kao pojačanje u Galiciju i na Marnu pred tamošnju očekivanu ofanzivu.

Odgovarajući na depešu Vrhovna komanda iz Valjeva poručuje predsedniku vlade: „Primljen je večeras telegram o želji Vrhovnog komandanta ruske vojske za našu ofanzivu. Bez obzira na broj neprijateljskih trupa prema nama, mi bismo preduzeli ofanzivu, kad bismo imali dovoljno prevoznih sredstava za prelaz preko Save i Drine, koja se u ovome vremenu žurno pripremaju i kad bismo mogli odjednom izvršiti preoružavanje izvesnih naših trupa sa ruskim puškama, koje stižu u partijama. Čim se sve ovo dovrši preduzećemo ofanzivu, zašta se već uveliko čine pripreme. Molim da se ovo saopšti kome treba“.

Načelnik Generalštaba vojvoda Putnik nastojao je da za izvesno vreme odloži ofanzivu. Posle pobede na Ceru srpska vojska je bila u velikoj oskudici, bez dovoljno hrane, odeće, municije. U cerskoj operaciji su trupe bile proređene, pa je valjalo hitno izvršiti nove popune. Pa ipak, prevagnuo je osećaj lojalnosti prema saveznicima (s kojima Srbija nije imala formalne savezničke ugovore). U vrhu srpske vojske je odlučeno da se udovolji zahtevima Moskve i Pariza. Pamtila se poruka velikog ruskog kneza uoči izbijanja rata da „Rusija neće ostaviti Srbiju čak i ako dođe do krvoprolića“.

Zapovest o sremskoj ofanzivi potpisao 22. avgusta vrhovni komandant prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Prva armija pod komandom generala Bojovića dobila je naredbu da noću 23/5. na 24/6. forsira Savu, pređe u Srem i odbaci neprijatelja od Fruške gore na istok. Timočkoj diviziji prvog poziva iz sastava Druge armije vojvode Stepe Stepanovića naređeno je da u isto vreme „po mogućnosti pređe Savu kod Sremske Mitrovice i da time potpomaže radove Prve armije“.

„Čestitam na lepom zadatku koji vam je poveren“, rekao je vojvoda Stepanović generalu Kondiću kada je ovaj stigao u Bogatić. Tu su već bili major Vojislav Kovačević, komandant mostovnog trena Druge armije, i štabni kapetan Petar Kostić. - „Ovde vam je dispozicija br. 784. Dobro je proučite. Ako vam trebaju kakva objašnjenja, recite.“

„Razumem, potpuno razumem“, odgovorio je Kondić, pošto je proučio dispoziciju. - „Mislim da neće biti potrebna dalja razjašnjenja?“

General Mileta Jelisijević, na osnovu analize operacijskih dnevnika, navodi da je u dispoziciji pisalo: da se armijski mostovni tren (prenosni most) stavlja Kondićevoj diviziji na raspolaganje; da se Timočka divizija prvog poziva pojačava jednim eskadronom sa pripadajućim mitraljeskim odeljenjem i komandantom konjičkog diviziona i da će haubička i brdska artiljerija sa prostora Crna bara-Ravnje svojim dejstvom štiti Timočane od austrijskih monitora koji se nalaze uzvodno od Ravnja.

Major Kovačević je po primljenoj zapovesti armijski mostovni tren predao inženjerijskom pukovniku Dušanu Putnikoviću. Potvrđujući prijem, Putniković saopštava da Kovačević nije tog jutra u Bogatiću doznao da je kao mesto za prelaz trupa određena Čevrntija, već tek oko 23.00 časova 5. septembra. To mesto je markirao za prelazak štabni kapetan Petar Kostić, dok je Kovačević predlagao Ravnje, jer je Sava kod Čevrntije bila široka 410 metara, a materijal u Koceljevi dovoljan jedva za most od 382 metara.

U svom raportu Vrhovnoj komandi o sastanku u Bogatiću vojvoda Stepa Stepanović će, međutim, lakonski poručiti: „Oko 6.30 časova pre podne 5. septembra javio mi se komandat Timočke divizije prvog poziva i ja sam mu predao dispoziciju br. 784... Pošto je proučio dispoziciju, komandant me je izvestio da mu nisu potrebna dalja objašnjenja i da se rešio za prelaz kod Jasenove grede, karaula Čevrntija, pa je dodao da je naredio trupama da kuvaju ručak...“

Iz ovako opisanog sastanka u Bogatiću može se steći krivi utisak da je upravo general Kondić odabrao Čevrntiju za mesto prelaska trupa, što je netačno, bio je to izbor kapetana Kostića. U zapovesti glavnokomandujućeg je bilo naglašeno da trupe još tokom noći forsiraju Savu i pređu u Srem jer je rizik od kašnjenja trupa na maršu od Lipolista do Čevrntije bio realan.

(Nastaviće se)