Austrijanci slave na misi

OKO 08.00 časova 6. septembra na Čevrntiju dolazi vojvoda Stepa Stepanović u pratnji načelnika štaba Druge armije Voje Živanovića, Đorđa Genčića, Milana Bojovića i ratnog dopisnika Đoke Lazarevića. Svi su prešli na levu obalu i izvesno vreme osmatrali rad jedinica. Stepa je potpukovniku Ristiću čestitao uspešan prelaz i kraće durbinom pratio rad baterije majora Dragoljuba Nešića i, naizgled zadovoljan, oko 10.20 časova vratio na Čevrntiju.

Komandant 2. bataljona 15. puka Mileta Zdravković je zapazio da je „vojvoda posmatrao bojište... ne stavljajući nikakve primedbe“ a da se načelnik štaba (Živanović) zadržao samo kod mesta gde se podizao most i stavljao vrlo oštre zamerke divizijskom referentu inženjerije što most još nije gotov“.

U kasnijem izveštaju o stanju na bojištu Stepa Stepanović će detaljno napisati: „Jako me je iznenadilo da divizija nije otpočela prelaz u određeno vreme, nego je tako dockan stigla na mesto prelaza. Na moje zapitkivanje kada će početi podizanje mosta, odgovoreno je: ‘Sada, dok se preveze jedna baterija’... Ali nisam ništa u vezi sa tim preduzimao da ne bih zbunjivao komandanta u njegovom radu i daljim odlukama nego sam ostavio da on docnije pravda ovo zakašnjenje“.

Pontonski most je u tom času bio dopola gotov, ali se jasno uočavala njegova neispravnost i nedovoljan broj pionira (za gradnju) zbog čega je Zdravkoviću, po njegovom ličnom svedočenju, načelnik armijskog štaba Živanović naredio da da jedan vod za nošenje mosnica. On je po Zdravkovićevoj oceni „više odmogao, nego što je pomogao“.

General Kondić je obavestio komandanta Druge armije da će pontonski most biti postavljen tačno na mestu prevoženja, pa kad bude zauzeta Mitrovica, most će biti premešten tamo. To govori da je za Kondića zauzimanje Mitrovice imalo veći značaj za tok operacije od prodora ka Šašincima (uostalom, tako je glasila i naredba vrhovnog komandanta srpske vojske)...

Vojvoda Stepanović je sva Kondićeva objašnjenja primio bez komentara, sem što je naredio da se bokovi mostobrana na desnoj obali (umesto ariljerijom: haubicama u pravcu Sremske Mitrovice) brane četama pešadije. Oko 9.00 časova Stepa u raportu Vrhovnoj komandi, koji je prosledio i Petru Bojoviću, kaže da je „leva obala Save naspram Čevrntije u našim rukama. Do 8.20 časova prebačeno: 2 čete i 4 mitraljeza. Prevoženje se vrši forsirano. Neprijatelj je pred ovom kolonom slab i žurno odstupa“.

Kod Čevrntije se nastojalo da se što pre preko reke prebace i ostale jedinice, čak i kada se bitka u Sremu već bila uveliko rasplamsala. Kondiću su tu stizale depeše o napredovanju Prve armije ka Fruškoj gori. Kada se većina boraca 13. puka prebacila na Leget, s poslednjom grupom prelazi pontonom i komandant puka Dragutin Ristić.

Najdalje je po prelasku na Leget odmakao od obale treći bataljon majora Starčevića. On se probio pravcem ka Šašincima - gde je tada bio smešten 74. pešadijski puk sastavljen uglavnom od Čeha i Mađara. Regimenta je bila na misi u širokoj ulici naspram Mitrovice („kod kuće Joce Milankovića“), u časte pobede austrijskog oružja kod Krašnika u Galiciji. Bogosluženje je prekinuto čim su se pojavila prva kola s ranjenicima. Jedinice iz sastava 74. puka izletele su na potpuno brisani prostor zvani Bare, direktno na srpske mitraljeze. Prizor njihove pogibije bio je stravičan.

Svedok Lazar Jovanović iz Šašinaca kazivao je kako je austrijska vojska napadala „po praznoj strnjiki, a Srbijanci ih dočekaše iz kukuruzišta i jednog zgodnog jendeka i zlo ih potuku“. Prekrili su polje svojim plavim haljinama, dodao je svedok Mihajlo Valjarević, „neki kao mrtvi a neki kao teško ranjeni. Ležali su po polju kao gusto snoplje u dobroj žetvi“.

Vest o prelasku jakih srpskih jedinica u Srem istočno od Mitrovice ubrzo je stigla do komandanta 29. austrougarske divizije Druge armije generala (kasnije feldmaršala) Alfreda Krausa u Rumi. Kraus naređuje da sve trupe koje su čekale na transport u Galiciju - napuste vagone i uključe se u borbu. Transport na istočni front je odložen.

Iz pravca Jarka je bočno nastupao elitni austrijski 92. pešadijski i 42. artiljerijski puk sa 57. brigadom. Francuski ratni izveštač Anri Barbi izvestio je redakciju lista „Žurnal“ da su Srbi već stigli do Šašinaca kada je, na severu, neprijatelj, železničkom prugom, dobio pojačanje, a onda napao izuzetnom žestinom“.

„Odjednom smo zapali u vrlo tešku situaciju“, svedočio je vodnik Dragiša M. Stojadinović, „gotovo 4 kilometara daleko od mostobrana, bez dovoljno municije, bez pomoći i ostavljeni svojoj sudbini, jer se u pozadini nije ništa znalo šta se dešava na frontu. Telefona nije bilo, a ordonansi su teško prenosili izveštaje i naredbe, jer su ginuli na onoj ravnici, gde nije bilo zaklona. Među prvima izginuše i neki srpski pioniri. Umesto da grade mostobran, prenosili su municiju i stradali na Legetu.“

S austrougarske strane glavni udar srpskih jedinica je morao da podnese 74. pešadijski puk. Kraus je 1. i 3. bataljonu 74. puka naredio da se po svaku cenu održe što duže mogu, kako bi zaštitili železničku stanicu Voganj, sve dok tu ne pristigne pojačanje iz Rume. Oni su u tome uspeli. Ova okolnost je gotovo potpuno zanemarena od većine autora koji su pisali o herojskom držanju srpskih boraca.

Zbog naglog prodora srpskih bataljona u dubinu sremskog pašnjaka, neprijateljska odbrana kod Šašinaca bila je već na samom početku praktično pred raspadom. Da su borci 13. puka savladali i poslednji otpor neprijatelja, oni bi prelaskom puta Mitrovica-Jarak mogli vrlo rano da upadnu na železničku stanicu Voganj, čime bi osujetili brzo dovlačenje austrijskih pojačanja, s ishodom koji je po nas mogao biti povoljniji.

Već oko podneva se pokazalo da je procena da neprijatelj u Sremu drži sve sam „vojnički škart“, landšturm jedinice (poslednje odbrane sa pripadnicima najstrijih generacija) bila potpuno pogrešna i da su se borci 13. puka u gonjenju neprijatelja probili suviše daleko u dubinu fronta, sa snagama kojima nije moguće uspešno braniti ogroman i razvučen prostor.

Oko 14 časova bataljoni puka „Hajduk Veljko“ hrabro su krenuli u kontranapad, koji je vodnik Stojadinović kasnije ovako opisao: „Pešadiju austrijsku lako smo zaustavili, ali ubrzo zatim, odande gde je bio Treći bataljon (majora Radosava Starčevića) zasviraše trube za juriš i mi videsmo kako je naša pešadija, trčeći krenula u pravcu sela Šašinaca. Pred njima video sam majora Dragišu Kovačevića (komandira mitraljeskog odeljenja 13. puka) kako vitla sabljom. Na znak njihovih truba za juriš, krenusmo i mi (iz druge čete Prvog bataljona majora Dragoljuba Lazića) zasipani vatrom Austrijanaca“.

(Nastaviće se)