Prazna pukovska šarža

GENERAL Alfred Kraus je s dve divizije napao srpske jedinice duž čitave linije fronta na Legetu. Timočani iz 13. puka "Hajduk Veljko", sa dva bataljona 15. puka, pružili su žestok otpor. Do 14.15 13. puk uspeva da odbije čak šest neprijateljskih juriša. Sve dok nije pala neočekivana naredba: "Odmah obustaviti prevoz (trupa) i otpočeti s podizanjem mosta!"

Postoje uveravanja da je naredba stigla iz štaba 13. puka Dragutina Ristića. Po drugim tumačenjima, Ristić nije mogao izdati tu naredbu bez saglasnosti generala Kondića. Sudeći po tome da Ristić upravo tada šalje depešu u kojoj traži hitno pojačanje - kao i da se ubrza prevoz ostalih trupa preko Save i dotur municije - teško je poverovati da je on naredio da se obustavi prevoz trupa i počne gradnja mosta. U ovoj depeši Ristić apeluje: "Trinaesti puk se mora po svaku cenu da pojača artiljerijom". A ona nije mogla drugačije da pređe reku sem preko mosta.

Otprilike u to vreme, u štab Druge armije vojvode Stepe Stepanovića stiže Kondićev izveštaj da "borba na ivici sela Šašinaca i prema Jarku prerasta u ozbiljan okršaj. Neprijatelj pojačao trupe na tom delu, naše trupe se drže izvrsno".

Ristić, dakle, apeluje da se 13. puku pošalje pojačanje kada je to već bilo nemoguće. Prevoženje preostalih trupa i municije na sremsku stranu Save je obustavljeno. A most nije bio završen: ostalo je još da se izgradi 15 do 30 metara. Kako se to dogodilo? Razlog je jednostvan: inženjercima je sasvim ponestalo pontona.

U brošuri "Operacije oko reka" iz 1939. godine, navodi se ocena da su pontonirci pristupili izgradnji mosta iako nisu imali obrazovano slagalište, niti u njemu klasifikovan mostovni materijal, a sa pontonima rasušenim i nespremnim za plovne potpore, što je značilo neuspeh u podizanju mosta s jedne strane, a s druge, zahtevalo obustavu prevoženja trupa pontonima, jer su svi preostali morali da se upotrebe za podizanje mosta. Na taj način bila je prekinuta i svaka veza između prebačenih delova 13. puka u Srem i pozadine. Komande su ostale bez potrebnih izveštaja o zbivanjima na frontu, a jedinice bez mogućnosti da im se pošalje pojačanje i municija.

Srpska vrhovna komanda je, istini za volju, na urgiranje francuskog ministarstva vojske i ruske vlade da što pre organizuje sremsku ofanzivu, preko Nikole Pašića odgovorila da je u vojnom vrhu rešeno da se ona preduzme "kada se dobije pontonski tren od 1000 metara od ruskog vojnog ministarstva". Pa ipak, povinovala se političkim razlozima i preduzela napad, ne misleći na moguće posledice.

Mojor Vojislav Kovačević i pukovnik Putniković u jednom se slažu: jedino rešenje je bilo da se most uopšte i ne gradi - već da se sve dereglije, pontoni, čamci i splavovi iskoriste za prevoz trupa. Putniković je čak tvrdio da nije građen most, već da je za osam sati vršeno neprestano prevoženje, mogla je da se kod Čevrntije prebaci u Srem čitava divizija, kao što je kod Kupinovačke ade prevezeno dva puka pešadije Prve armije.

Šta se od definitivnog prestanka prevoženja trupa u Srem na legetskom bojišta događalo - niko nije pouzdano znao. Od 15 časova štabu Druge armije nije prispeo nijedan valjani izveštaj. A u tom periodu odvijala se odlučujuća bitka. Zašto je Stepin štab ćutao, teško je objasniti.

Borci 13. puka su se baš tada našli u teškom položaju. Gotovo četiri kilometara daleko od mostobrana, bez dovoljno municije, bez rezerve, pomoći i podrške. Telefona nije bilo, ordonansi su teško prenosili izveštaje i naredbe s jednog na drugi kraj bojišta i ginuli u ravnici gde "nije bilo zaklona". Tek tada je većini postalo jasno u kakav rizik su se vojnici prvog poziva Timočke divizije uvalili kada su poneti oduševljenjem jurnuli u gonjenje neprijatelja i neoprezno se udaljili od mesta prelaska reka - raširivši se sa slabim snagama na ogromnom prostoru Legeta.

Kasnije je krivica za to pripisivana generalu Kondiću i potpukovniku Ristiću (kojeg su krivili da je od samog početka izgubio kontrolu nad jedinicama). Jelisijević je, međutim, na osnovu kopije naređenja komandanta 13. puka izdatog u 09.30 komandantu drugog bataljna dokazivao da je Ristić bio svestan tog taktičkog rizika. On je naredio "ne udaljavajte se od mostovnog prelaza više od 4 km a svojim levim krilom se naslonite na Savu..."

Oni koji su Kondića i Ristića optuživali navodili su kao dokaz da je upravo Ristić u 15.30 naredio četvrtom bataljonu da krene u juriš, povrati svoje napuštene položaje i probije se u selo Šašince. Jelisijević je tu nelogičnost tumačio time da je Ristić doista bio svestan rizika od preteranog udaljavanja od mesta prelaska reke, ali je već u popodnevnim satima shvatio opasnost koja borcima preti ako ih noć zatekne na goloj ledini i brisanom prostoru (spekulisalo se čak i sa mogućnošću da je komandant desne kolone Božidar Janković naredio Ristiću da se zauzmu Šašinci). Bilo je to jedino preostalo rešenje.

Nažalost, nisu daleko odmakli kada im je već posustalim stigla naredba da se povuku na prethodne pozicije (oko kilometar nazad). Nikada se nije doznalo ko je izdao naredbu za povlačenje, ali pored rizika od slabljenja mostobrana, postoje i dokazi da je borcima sasvim ponestalo municije.

Vodnik Stojadinović je svedočio da u prvom bataljonu majora Lazića već oko 13.00, časova "pukovska šarža municije bila je skoro prazna". Tražio je 200 sanduka municije. "Koliko pamtim, Ristić je rekao: 'Ako je brzo ne dobijem, naša vatra će uskoro sasvim da prestane’"

Lazićev bataljon je oko 13.40 odbio neprijatelja s poslednjim zalihama puščane municije. "Švabe su se povukle", svedočio je Stojadinović, "bile su na 1000 do 1500 metara udaljene. A tek negde oko 15.30 stigla su nam 65 sanduka municije. Poslali su nam iz 14. puka".

Na severnom delu fronta kod Šašinaca, dve austrijske brigade, 47. i 58, bile su pred krahom. One su od pojave srpskih trupa vodile žestoku bitku s trećim bataljonom majora Starčevića, koji je i sam trpeo velike gubitke. I baš kada se činilo da će potpuno klonuti, priskočio im je u pomoć 94. puk, pa su naše snage protiv sebe imali jačeg protivnika.

Kada se veče već primaklo, iz pravca Sremske Mitrovice preleteo je Leget jedan austrijski izviđački avion-dvokrilac. Posmatrajući ga dok nestaje u daljini, komandant 13. puka je shvatio da će naredni sati biti sudbonosni.

(Nastaviće se)