Podvig majora Starčevića

KASNO popodne, oko 18.15 časova, austrijska 57. brigada napala je iz rejona sela Jarak desni bok oslabljenog srpskog mostobrana kraj Save. General Alfred Kraus zahteva od ove brigade da uđe u borbu protiv četvrtog bataljona majora Jovana Ocokoljića, na uzanom prostoru između 74. puka, koji je Srbe potiskivao ka Savi, i same obale reke.

Jedinice su se pomešale na tesnom priobalnom prostoru. Razvila se borba prsa u prsa. Četvrti bataljon se najpre povio, potom uspeo da se povrati i odbije neprijatelja koji je u povlačenju ostavio na obali mnogo poginulih i ranjenih. U drugom talasu, neprijatelj je jednako jurišao iz pravca Mitrovice, Šašinaca i Jarka. Drugi bataljon majora Veljkovića i treći majora Starčevića dočekuju neprijatelja na bajonete.

„Starčević je prikupio tada svoje dve čete, koje su bile do mene“, sećao se kritičnog trenutka vodnik Stojadinović, „a mene je zamolio da sa svojim vojnicima posednem ovaj odsek da ne bi ostao prazan, i on je odjurio u bok neprijatelju da bi spasao slom četvrtog bataljona - koji je trpeo najveću udar“. Pojava ovih Starčevićevih četa u bok neprijatelju razbesnela je još više borbu, Austrijanci su ponovo bili suzbijeni, a četvrti bataljon je vratio svoje položaje. Tako je propao i sedmi juriš neprijatelja.

U četvrtom bataljonu je bilo žalosno stanje: bez komandanta, bez dva komandira aktivna oficira, bez municije i sa ogromnim gubicima u teškoj borbi, te je zbog toga major Starčević - iako ranjen - ostao da pomogne. Hrabro je pojurio baš tamo gde se odlučivala sudbina 13. puka „Hajduk Veljko“. U tim kritičnim trenucima, major Starčević će se uzvisiti do pravog heroja sa Lageta.

Kapetan Obrić potvrđuje reči vodnika Stojadinovića da je Starčević sa dve čete pritekao u pomoć četvrtom bataljonu, a tri čete prepustio prvom bataljonu. On „ostade sa jednom četom i prikomandovanim četama iz 15. puka na desnom krilu“, prema selu Jarku. To dokazuje da su srpske jedinice već gotovo potpuno ostale bez dva bataljona. „Posedosmo ivicu puta Mitrovica-Jarak, pa odbismo dva protivnička naleta“, piše Obrić. „Popodne, protivnik se pojačao jednim pukom (Srbi su na ovom sektoru imali jedan bataljon) i pređe u energičan napad, koji brzom paljbom suzbijemo... A Starčević se tada ranio“.

Prvi (Stojadinovićev) bataljon je morao da se razmesti na još širem prostoru, udesno. „Mi smo zaposeli odsek koji je ranije držao treći bataljon majora Starčevića, a sve nas je bilo manje, dok je prostor koji valja braniti sve veći... A tamo kod četvrtog bataljona, gde je pojurio Starčević, bilo je žalosno stanje. Bataljon je ostao bez komandanta (majora Ocokoljića), bez dva komandira, sasvim bez aktivna oficira, skoro sasvim bez municije i sa ogromnim gubicima. Major Starčević se ubrzo ranio. Napisao je na nekakvom bloku poruku: ‘Ranjen sam, odlazim na previjalište, zastupaće me kapetan Krstić’. Ali ne potraja i on se vrati. Shvatio je da će glavni udar neprijatelja doći baš otuda, od pravca Jarka“.

Najednom do boraca dopre galop konjice. Lomila je pod sobom kukuruzište. Misleći da je to austrougarska konjica, pala je naredba trubaču da oglasi znak: „Konjica s boka!“ Tada nastade prava panika: srpski vojnici namah jurnuše ka Savi. Za njima nagrnu rezerva i još neke grupe, sem jednog dela boraca koji su se i dalje borili u pravcu Šašinaca. Starešine su brzo suzbile paniku. Ona je nastala zabunom: to nije bila austrijska konjica, već jedna srpska kara koja je poletela u trku ka obali po municiju.

Ko je skrivio zabunu? Dugo je krivica pripisivana majoru Starčeviću, jer se mnogima činilo da je došla iz pravca gde je nekada bio raspoređen njegov treći bataljon (odnosno iz pravca drugog bataljona majora Veljkovića), ali je kasnije svedočenjem komandanta 3. bataljona 15. puka „Stevan Sinđelić“ Milete Zdravkovića to demantovano.

Što se majora Starčevića tiče, on je oko 18.20 časova već bio napustio svoj treći bataljon i otišao u pomoć četvrtom bataljonu u pravcu Jarka, koji je već zapao u veliku krizu, pošto je protiv sebe imao nadmoćnijeg neprijatelja, koji je jurišao uz snažnu podršku artiljerije.

Odjednom, duž čitave linije fronta na Legetu zavladala je mukla tišina. Timočani su osećali da neprijatelj nije daleko. Mogli su da čuju kako njegovi ranjenici dozivaju pomoć:

„Hilfe! Hilfe! Sanitetkolona!“ Upomoć, upomoć. Sanitet.

Odgovora nije bilo. Postepeno - čitava poljana utonula je u mrkli mrak. I ona vojna muzika što je onako sa radosnim vojnicima prešla u Srem - nije se više čula.

Šačici preživelih vojnika jedina nada je bila Prva armija. Ako se ona uspešno prebacila kod Kupinovačke ade, eto je začas ovamo da im priskoči u pomoć. Ali njihovu nadu razvejao je dolazak patrola. Doznali su da sem grupe preživelih vojnika iz bataljona majora Starčevića, na 100 metara dalje niz drum, nema ni žive duše - sve je bilo pusto. Čitavi odseci kraj Save bili su nebranjeni. A baš otuda se očekivao napad neprijatelja.

Tada su preživeli borci krenuli ka obali Save. Zbog brojnih proboja na srpskom delu fronta, pretilo im je da budu opkoljeni i zarobljeni. Trebalo je hitno izvršiti novu koncentraciju jedinica na ono malo preostalog prostora na kome se još mogao pružiti otpor.

Stojadinović svedoči: „Sa ostalima, krenusmo i mi u pravcu prelaza na Savi. Tamo zatekosmo komandanta 13. puka Ristića. Sedeo je na brzometnom topu, okrenut prema neprijatelju. Do njega je dr Nikola Ristić, drugi njegov lekar, na nemačkom saslušavao tri austrijska zarobljenika. Kad smo mu raportirali, on nas sasluša pa pruži ruku ka obali i reče: „Ovi su mi upropastili puk. Vidite... još most nisu završili“.

General Vladimir Kondić obavestio je štab Druge armije da je u 18.00 časova neprijatelj snažno napao naše trupe na levoj obali Save, da je nastala panika, ali da je u ovom momentu sve dovedeno u red.

Pravo stanje na bojištu vojvoda Stepa je u to vreme već doznao od novinara Đorđa Genčića. On ga je izvestio da je stanje kritično ali da je panika suzbijena. Vojvoda Stepa naređuje načelniku svog štaba pukovniku Vojislavu Živanoviću da hitno ode do Čevrntije, izvidi stanje i pomogne Kondiću. Živanović je oko 22.15 časova zatekao Kondića kraj obale reke. „Šta se pobogu događa? - pitao je, na šta mu je po sudskim svedočenjima Kondić odgovorio: „Eto, sve propade. Austrijanci pobiše sve naše s one strane... Nesreća!“

(Nastaviće se)