Polje timčkog junaštva

ČIM je septembarska meseina osvetlila Leget, neprijatelj je napao duž čitave linije fronta. Četvrti bataljon 13. puka je borbom prsa u prsa dočekao nadmoćniju 57. austrijsku brigadu, naneo joj teške gubitke, ali je ostao bez municije. Razbijen je i uništen.

Pošto je pao desni bok mostobrana jedan austrijski streljački stroj izbija na obalu i otvora izbliza vatru ka mostu na pontonirce. Ranjenike ispod obale i delove 15. puka zahvati panika, svi jure ka mostu. Tada je komandant Ristić skočio sa topa, dohvatio pušku jednog ordonansa i strčao u paklenu gužvu, braneći prilaz mostu. On je pokušao da bajonetom zadrži vojnike, ali nije vredelo.

Pontonirci su već počeli da utvrđuju prag, kada se najednom, uz užasnu lomljavu, tresak i krike, 30 metara od obale, most pod teretom sručio u Savu. Preplašena gomila je i dalje hrlila ka mestu gde mosta više nije bilo. Mnogo vojske se odmah podavilo. Neprijatelj je oko 23.50 sa svih stran žestokom puščanom vatrom tukao one koji su popadali ili poskakali u vodu. Delovi 1. i 3. bataljona, polubataljon pionira, jedna poljska baterija i delovi 15. puka pali su u ropstvo. A na vrhu legetskog baira još se vijorila zastava 13. puka „Hajduk Veljko“.

„Tog dana po podne, oko dva sata, mitraljez mi je osakatio obe noge“, napisao je Sava Drinčić u „Ratnom pomeniku“ (1937). Ležao sam među ranjenim drugovima, između nekoliko teže ranjenih oficira, iskreno želeći da me zahvati jedna od tih eksplozija... Desno i levo više kukuruza iznikoš e blistave oštrice noževa, a za njima mađarske šapke. Spasavajte zastavu, čuo se povik starog komandanta (Ristića), isprekidan eksplozijom zrna... Taman da zatvorim oči kad pored mene projuri jedan naš oficir i zaustavi se na ivici obale. On zbaci bluzu, s čijih se epoleta zasija zlatna zmija... Visok, bled, ko plamen svetlih očiju. Smače košulju i poče telo obavijati nekim platnom. Zastava... Trobojka! On skoči u vodu i manu rukama...“

Naredbu da se spasava zastava izdao je komandant 13. puka Dragutin Ristić. Nasuprot svedočenju ranjenog Drinčića, postoje dokazi da je Ristić naredbu izdao odmah pošto je izbila prva panika... Predviđao je katastrofu svog puka, pa bar zastavu da spasi.

Opkoljene, jedinice majora Dragiše Kovačevića dočekale su zoru na Legetu - okrvavljene i bez municije. Čim su predali oružje, počela je njihova golgota. Najpre su terani da preko Save pucaju na svoju braću, a kada su odbili - nastalo je svirepo ubijanje bajonetima. Nisu pošteđeni ni ranjenici. Sava Drinčić je onesvešćen donesen do previjališta, odakle je sa ostalim zarobljenicima otpremljen u mađarski logor za Srbe, a kasnije razmenjen i prebačen u Solun.

Osoba koja je spasla zastavu 13. puka „Hajduk Veljko“ da ne padne u ruke neprijatelja, čime bi se ova jedinica zauvek ugasila, bio je sanitetski major dr Milivoje Petrović - potomak slavnog Hajduk Veljka. Za ovaj podvig dr Petrović je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima četvrtog reda. General Franš d’Epere mu je dodelio Lagiju časti.

Timočka divizija prvog poziva forsiranjem Save u potpunosti je izvela glavni pravac napada... Omogućila je Prvoj armiji da brzo i bezbedno uđe u Zemun i nedelju dana uspešno napreduje ka Fruškoj gori. Vitezovi sa Legeta su osujetili plan na- čelnika austrougarske vojske, feldmaršala Konrada fon Hecendorfa - da celu Drugu armiju prebaci u Galiciju. Tako su Rusi septembra 1914. protiv sebe imali čak pet divizija manje nego što je odredio Hecendorf. Francusko-engleske trupe potukle su na Marni jedinice načelnika nemačkog generalštaba Helmuta fon Moltkea mlađeg.

U Galiciji devet ruskih divizija trijumfuje nad Četvrtom armijom Morisa fon Ofenberga. Da su Timočani samo dan kasnije prešli u Srem, bez otpora bi dospeli sve do Petrovaradina - jer bi sve austrijske regimente već bile prebačene na istoč-ni i zapadni front. Ovako, ispunili su obećanje dato saveznicima, nisu zakasnili da polože svoje živote na polju časti.

Na Leget je 6. septembra 1914. godine, prebačeno 7.000 od 25.000 pripadnika Timočke divizije prvog poziva. Hiljadu je poginulo u borbama, 600 se udavilo u pokušaju preplivavanja, oko 4.800 je zarobljeno. Mobilisani su 26. jula a izginuli posle samo 60 dana vojnič- kog života. Među njima i starešine 13. puka i 15. puka, Dragutin Ristić i Vasilije J. Stojanović, komandanti bataljona: Dragoljub Lazić, Milan Veljković, Radosav Starčević, Dragoljub Nešić... Sudbina mnogih nestalih nikada nije osvetljena.

U izveštaju Vrhovnoj komandi vojvoda Stepa je za neuspeh operacije svu krivicu svalio na komandanta divizije, generala Vladimira Kondića, potomka slavnog Konde bimbaše iz Prvog ustanka. Kondić je razrešen dužnosti i izveden pred vojni sud za oficire.

Tokom suđenja nije se branio. Ćutao je i svu odgovornost preuzeo na sebe (s Kondićem je razrešen dužnosti i načelnik štaba divizije Petar J. Marković i stavljen na raspolaganje štabu Druge armije). Među vojnim stručnjacima ostalo je uverenje da krivicu snose i najviši vojni i politički krugovi, sve do samog vojvode Stepe.

Sud je generala Kondića proglasio krivim i osudio na godinu zatvora. Na obnovljenom procesu, od 1922. do 1927, Kondić je oslobođen krivice i rehabilitovan (tek kada je Stepa Stepanović penzionisan). U potonjoj državi bitka na Legetu proglašena je za „taktički poraz a strateški uspeh“.

Kraj