Nebo Okeanije “u plamenu“

OSTALO je pitanje bez odgovora kako će jonosfera, bombardovana milionima vati električne energije, zagrevana i rascepljena, uzvratiti čoveku? Kako će se poremećenost jonosfere odraziti na zdravlje i život čoveka, a kako na opstanak životinja i ptica selica, čije su seobe u vezi sa stabilnim magnetnim poljima?

Sasvim je sigurno da je Pentagon u posedu Tesline istraživačke dokumentacije, fantastičnih rešenja i proračuna za njegovo vreme, da je na tlu Sjedinjenih Država raširena mreža programa HAARP i da je uznemiravanje jonosfere, sa svim neslućenim posledicama, realnost ovog trenutka.

- Zemlja je u delikatnoj ravnoteži, i nastoji da obnovi tu ravnotežu ukoliko je poremećena. Niko uistinu ne zna kako će eksperimenti sa jonosferom uticati na tu ravnotežu, ili šta će Zemlja učiniti u odgovoru, pokušavajući da je povrati - reči su dr Rozali Bertel, osnivača Međunarodnog instituta za brigu o javnom zdravlju, u Torontu.

Gospođa Bartel, u svom članku „Pozadina projekta HAARP“ detaljno objašnjava zašto je avantura američkih stratega, željnih apsolutne supremacije nad svetom, uzrok velike zabrinutosti stručnjaka za budućnost života na Zemlji.

Zemljina atmosfera sastoji se od toposfere, koja čini prvi omotač debljine do 16 kilometara iznad površine mora; stratosfere (sa ozonskim slojem), prstena između 16 i 48 kilometara iznad zemlje, i jonosfere, spoljnog zaštitnog sloja, čija je debljina od oko 60 do 950 kilometara. Zaštitu ili „kožu“ Zemlje čine velika magnetna polja, takozvani Van Alenovi pojasevi, koji mogu da zadrže naelektrisane čestice - raspršene kosmosom usled solarnih i galaktičkih vetrova.

Ovi pojasevi otkriveni su 1958. zahvaljujući prvom američkom satelitu „Eksploreru I“. Smatra se da oni sadrže naelektrisane čestice, zarobljene Zemljinom gravitacijom i magnetnim poljima. Primarni, galaktički kosmički zraci ulaze u solarni sistem iz međuzvezdanog prostora, i sastavljeni su stoprocentno od protona, energije iznad 100 megavolta, pa sve do astronomske, nezamislive snage.

Niži Van Alenov pojas prostire se na oko 7.700 kilometara iznad Zemlje, dok je viši, spoljni, na daljini od oko 51.500 kilometara. Prema Britanskoj enciklopediji, Van Alenovi pojasevi su najintenzivniji duž ekvatora, a praktično neefikasni iznad polova.

U avgustu i septembru 1958, dakle nešto pre otkrića ovih pojaseva, američka mornarica je na slepo izvršila tri nuklearne eksplozije na visini od 480 kilometara iznad južnog dela Atlantskog okeana, baš u delu Van Alenovog pojasa koji se na ovom delu atmosfere spušta na samo 400 kilometara. Isto tako, dve hidrogenske bombe bile su aktivirane na 160 kilometara iznad ostrva Džonston u Pacifiku.

Po izjavi predstavnika Ministarstva odbrane i Komisije za atomsku energiju SAD, to je bio „najveći naučni eksperiment ikada izvršen“, pod nazivom „Argus“. Cilj je bio da se utvrdi uticaj nuklearnih eksplozija velike snage na prenos radio-talasa i na radarske sisteme, i da se prošire znanja o geomagnetnom polju, odnosno o ponašanju plazme, kako se naziva smeša naelektrisanih čestica.

Gigantski eksperiment je stvorio nove magnetne pojaseve radijacije, koji su opasali takoreći ceo globus, i ubacio dovoljnu količinu elektrona i drugih čestica energije u jonosferu, čime su izazvani razni efekti i pojave širom sveta.

U julu 1961. SAD su započele novu seriju eksperimenata sa jonosferom, tako što su snažnim eksplozijama praktično uništile unutrašnji Van Alenov pojas i privremeno zaustavile njegovu funkciju. Zemljino magnetno polje je bilo poremećeno na velikom prostranstvu, a radio-komunikacije onemogućene. Jedan moreplovac sa Fidžija izjavio je da je celo nebo bilo „u vatri“, tako da je on pomislio da je došao smak sveta.

Od toga događaja, sve do naših dana, ponavljali su se različiti eksperimenti, s ciljem da se što bolje upozna ćud velike nebeske zagonetke, to jest da se beskrajna energija iskoristi, nažalost, kao pretnja sveuništavajućim oružjem.

NASA je finansirala oko 1. 250 lansiranja raketa iz Poker Fleta kod Ferbanksa, na Aljasci, a 1994. poslala je u svemir raketu dužine 16 metara, da bi se „razumele hemijske reakcije u atmosferi, povezane sa globalnim klimatskim promenama“.

Danas koordinira više centara za odašiljanje elektroimpulsa na ogromnu daljinu, čija se snaga meri milionima vati. Osim poligona HAARP blizu Enkoridža na Aljasci, u ovom sistemu je i Laboratorija za pomorska istraživanja u Vašingtonu, u kojoj je zaposleno više od 4.000 ljudi. Ova laboratorija smatra se glavnim štabom celog poduhvata.

Uključeni su, zatim, Nacionalna laboratorija u Brukhevnu na Long Ajlendu, antenski kompleks u Vesthemptonu, Stanica vazduhoplovstva u Montauku sa podzemnim postrojenjima, kao i moćni odašiljači i centri za osmatranje u Australiji i na Novom Zelandu, u Norveškoj, Saudijskoj Arabiji, na tri tačke u Africi i tri u Južnoj Americi. Drugim rečima, HAARP je mreža, osnovana američkim državnim kapitalom i zaštićena od očiju javnosti, uprkos proklamovanim demokratskim principima.

Kad bude kompletirana, stanica programa HAARP na Aljasci biće opremljena sa 180 džinovskih antena visine od 10 do 25 metara, pomoću kojih će se usmeravati energija, koncentrisana u uzani snop, sa fokusom u jonosferi.

Sve implikacije HAARP-a postaju jasnije kad se razmotre patenti na kojima je zasnovan. Američka avijacija je u saopštenju za štampu, 3. novembra 1993, objavila da je prvi ugovor za realizaciju ovog programa sklopljen sa takoreći nepoznatom kompanijom APTI. Ali, iza nje se krio mnogo poznatiji partner, ARKO, jedna od najvećih svetskih naftnih kompanija, najveći istraživač na Aljasci, gde raspolaže trilionima kubnih stopa prirodnog gasa i milijardama barela sirove nafte.

Objašnjenje neobičnog ugovora sa malom kompanijom leži u tome što je ona bila vlasnik patenta Bernarda Istlunda, naučnika koji se, pod nepoznatim okolnostima, dokopao rezultata istraživanja Nikole Tesle s početka veka. U obrazloženju ovog patenta piše: „... ovaj izum omogućava da se dosad nepoznata količina energije pošalje u atmosferu, na strateške lokacije i da zadrži početni nivo... na mnogo precizniji i bolje kontrolisan način od onoga koji je bio dosad primenjivan, pogotovo prilikom detonacija nuklearnih naprava...“

Među 11 patenata firme APTI su i oni koji garantuju „ograničenje nuklearne eksplozije bez radijacije“, bežični sistem za odašiljanje električne energije, nathorizontalni radar...

(Nastaviće se)