Izabrani ušli u istoriju

SRPSKA vojna arhivistika beleži da se vazduhoplovstvo kao poseban vid vojske u nas prvi put pominje 1893. U izmenama i dopunama „Uredbe o formaciji celokupne vojske“ od 15. avgusta te godine u članu 23. tačka 4. Indžinirija, na kraju stava piše „da, po mogućstvu, pri svakoj diviziji treba formirati i vazduhoplovsko (tj. balonsko) odeljenje iz kadrova koji će se još u miru tim službama obučavati“.

Generalštabni pukovnik Miloš Vasić, ministar vojni, 1900. godine odlučio je da jedno mesto na konkursu za dopunsko školovanje u Rusiji bude predviđeno za pitomca u vazduhoplovnoj školi. Izabran je inžinjerijski poručnik Kosta Miletić, koji je naredne godine upućen na školovanje. Miletić je u Volkovom Polju kraj Sankt Peterburga završio obuku u letenju balonom ali i kurs golubije pošte. Na ruskim vojnim manevrima slobodnim balonom preleteo je 180 kilometara.

Miletić je potom dugo bio zaboravljen. Aneksiona kriza 1908. naterala je tadašnji generalštab da se seti vazduhoplovstva i pristupilo se hitnom ostvarivanju projekta za nabavku inžinjerijske opreme, u kojoj su bili i baloni.Čekajući na balone, Miletić je postao zapovednik „Golubije pošte“, koja je u svom sastavu imala 17 golubova pismonoša zaplenjenih od austrijskog špijuna u Obrenovcu oktobra 1908.

Arhimandrit Mihailo u podvorju Srpske crkve u Moskvi, početkom oktorba 1912, dobio je naređenje od srpske vlade da kupi prvi avion i nađe posade za ratove koji slede. Monah se našao u čudu, ali je okupio srpske studente tehnike Petra Šalohova i Milutina Zelića i od fabrike „Duks“ u Moskvi za 30.000 dinara kupio naš prvi avion, koji je krajem oktobra stigao u Srbiju.

Prvi pilot te letilice, „unajmljen“ za platu od 5.240 dinara, bio je Aleksandar Agafonov. Kada je Agafonov došao u Srbiju i obreo se u Skoplju, gde je bio privremeni avijatičarski centar, tvrdio je da zbog lošeg motora avion ne može da leti. U međuvremenu su iz Francuske, gde su bili na obuci, u Skoplje stigli i prvi naši piloti Mihajlo Petrović i Jovan Jugović. Njima je pripala čast da prvi podignu „duks“ sa skopskog aerodroma 27. novembra 1912.

U Prvom balkanskom ratu avioni nisu bili korišćeni.

Posle prekida primirja sa Turskom, krajem januara 1913, srpska vlada je rešila da se odazove molbi kralja Nikole i vojskom pomogne zauzimanje Skadra. Srpska vrhovna komanda je za taj cilj formirala jedan kombinovani korpus, zvani Primorski kor, koji se brodovima prebacio do albanske luke San Đovani di Medua i dalje do Skadra. Pošto su ruski piloti-dobrovoljci i bugarski letači uspešno upotrebili avione za izviđanje i bombardovanje opsednutog Jedrena, srpska komanda je odlučila da u sastav Primorskog kora uđe i vazduhoplovna jedinica.

Prve probe aviona izvršene su 17. marta a prvi probni letovi tri dana kasnije. Na jednom od tih letova poginuo je narednik Mihajlo Petrović na svom aparatu „farman HF 20“.

U „Spomenici Mihajlu Petroviću“ zabeleženo je da je on 20. marta (po novom kalendaru) dobio naređenje da digne avion i nadleti turske položaje. Prethodno su se na ovom frontu na srpsko-crnogorskoj strani sakupili četiri francuska i jedan ruski avijatičar koji nikako nisu uspeli da polete zbog čudnih vazdušnih struja nad Skadrom. Zabeležen je i Petrovićev razgovor pred pogibiju:

- Tog jutra Petrović i Tomić su doručkovali poparu i Petrović je pozvao Tomića da na zadatku zajedno lete.

Tomić je odgovorio: „Ne mogu. Idem u selo Dajc da nabavim namirnice za menažu“.

Na putu za Dajc oko 10 ujutru, vojnik iz Tomićeve pratnje, opazi avion u vazduhu i povika:

Naš aeroplan prevrće se i pada!

Tomić se okrenuo.

- Uh, to je Petrović!

- Kapa ispade iz aviona - vikali su vojnici!

- Ne, to je Petrović, eno ruke, noge...

Kada su pronašli njegovo beživotno telo, sat na ruci je pokazivao da je poginuo tačno u 10.35. Sa letilišta Barbaluša udes je gledalo dosta naših i stranih oficira koji su trebali da izveste svoje komande o upotrebi avijacije u ratu. Petrović je sahranjen kod crkve u selu Barbaluš, kasnije prenesen na Cetinje pa na beogradsko Novo groblje.

Petrovićeva smrt je ožalostila Generalštab i sve oficire. I srpska vojnička sujeta je bila povređena, ali se i strah uvukao u vazduhoplovce. Međutim, izdvojio se pilot Miodrag Tomić. Otišao je dan kasnije kod komandanta Koste Miletića i zatražio da leti.

- To je hrabro i pohvalno - rekao je Miletić, zamolivši svog pilota da sačeka sahranu upravo nastradalog kolege.

- Što možeš danas ne ostavljaj za sutra - odvratio mu je Tomić.

Dok je išao do hangara prišao mu je pilot Živojin Stanković.

- Idem sa tobom!

Pilote je nad turskim položajima sačekala teška vatra sa zemlje. Tomić je „gurao“ napred i obišao sve turske položaje redom: Brdicu, Mali i Veliki Bardanjol, Skadar, Blutoj i Taraboš. Posle sat i po nadletanja uspešno su sleteli. Oficiri su bili van sebe od radosti. Tomić i Stanković su potom otišli u crkvu gde je bilo položeno telo pilota Petrovića. Celivali su čelo mrtvog druga, a Tomić je samo prozborio:

- Dragi Mihajlo, mirno spavaj i neka ti je hvala i slava.Osvetili smo te!

Kada je izbio Drugi balkanski rat srpska vojska je imala na raspolaganju tri aviona „blerio“. Za komandira je postavljen kapetan Miloš Ilić. Letelište je uređeno kod sela Vojnika, blizu Kumanova. U periodu od 20. do 30. juna 1913. izvršen je 21 let u neposrednoj blizini Kumanova i Stracina. Duži letovi prema Krivoj Palanci i granici nisu mogli biti obavljeni zbog visokog planinskog zemljišta i jakog vetra. Avioni su zato povučeni u Niš.

Zanimljivo je da ni bugarska strana nije bila mnogo bolja iako su njihovi piloti imali veći nalet. Bugari su imali sedam aviona od kojih su četiri upotrebili protiv Srbije. Oni su se pojavili samo jednom (24. juna) nad srpskim položajima, a prema bugarskim podacima, tada je izvršeno ukupno četiri leta i još tri u prvoj dekadi jula. Između srpskih i bugarskih vazduhoplovaca bile su Osogovske planine u proseku više od 2.000 metara, koliko je bio deklarisani plafon leta njihovih aviona.

(Nastavlja se)