Neustrašivi nad Sofijom

POSLE otvaranja Solunskog fronta, januara i februara 1916. izvršena je reorganizacija srpskog vazduhoplovstva. Formirana je nova aeroplanska eskadrila sa 132 člana, a u Francusku je upućena treća grupa oficira na obuku za pilote. U toj grupi od 20 ljudi koji su marta 1916. krenuli u školu pilotaže našli su se neki od oficira koji će svojim znanjem, hrabrošću i beskrajnim patriotizmom nadahnuti čitave generacije srpskih vazduhoplovaca.

U Francusku su tako otišli artiljerijski kapetan Branko Vukosavljević, budući komandant vazduhoplovstva na Solunskom frontu. U grupi je bio i artiljerijski kapetan Borivoje Mirković, potonji general, koji je vodio puč u martu 1941. Kao narednik krenuo je na pilotažu Janko Markićević, najsposobniji srpski pilot između dva rata, zatim narednik Stevan Rajčević, „najgori“ srpski pilot na Solunskom frontu, ali letač sa najvećim srcem od svih vitezova neba.

Krila srpske avijacije odmah po formiranju Solunskog fronta digli su đaci-kaplari, koji su u julu 1915. otišli na školovanje u Francusku i vratili se, umesto u otadžbinu, u izbeglištvo. Ovih devet srpskih pilota, šest đaka-narednika, školovanje su počeli u novoosnovanoj pilotskoj školi u Požarevcu. U novembru 1915. stigli su u Solun, a već u januaru su krenuli na neprijtelja.

Istorija beleži da je prvi let i zadatak na Solunskom frontu izvršio narednik Dragiša Vujić Vuja, koji je bombardovao aerodrom i železničku stanicu u Bitolju 23. januara 1916. Uspešno je završio zadatak, ali je imao istu sreću kao i prvi naši piloti 1914, da prinudno sleti usled nedostatka goriva i da ga „zarobe“ naši trećepozivci, kod sela Ostrova:

- Ja sam pilot Srbin iz naše „farman“ 99. eksadrile - rekao je grešni Vujić ostrašćenim brkajlijama (zapisao Svetozar Đorđević u knjizi „Kroz ratne vihore“).

- Odakle nama 99 eskadrila more? - odvratili su trećepozivci vezujući pilote...

Bombardovanje protivnika iz aviona na frontu od početka 1916. polako je počelo da se pretvara u bombardovanje naseljenih mesta gde su stradali sve više i civili. Nemci i Bugari su sve češće udarali na Solun što je primoralo komandanta srpske avijacije, majora Rože Vitraa, da 29. septembra naredi kontraudar na Sofiju (udaljenu 50 kilometara od fronta), posle čega bi preleteli na sigurno, u Rumuniju.

Za taj zadatak su traženi dobrovoljci, a javili su se srpski đak, potporučnik Branko Naumović i francuski kaplar Moris Roajabl. Oni su u samoubilačku misiju poleteli iz Mikre kraj Soluna 30. septembra u 7.15, a posle dva sata leta stigli iznad Sofije sa četiri bombe. Zbog predostrožnosti, akcija je držana u najstrožoj tajnosti, za nju su, osim komandanta, znala još samo dva štabska oficira. Ni piloti nisu znali šta ih čeka iznad i oko Sofije.

Iako je avion izgubljen i piloti zarobljeni, u „Spomenici srpskog vojnog vazduhoplovstva“ Miodraga Tomića ovaj udar, nazvan u neprijateljskim novinama „Grom nad Sofijom“, detaljno je opisan, jer se posle njega Bugari i Nemci nisu usuđivali da napadaju Solun.

Prema Tomiću, srpski avion nad Sofijom dočekala je snažna vatra. Čak 40 protivvazdušnih topova gađalo je avion sa oko 800 šrapnela. Tri su eksplodirala pored aviona oštetivši krilo i trup, ali su piloti uspeli da održe visinu od 3.000 metara i izbace bombe na cilj. Bilo je i ljudskih žrtava, i materijalne štete, i panike.

Avion je potom uspeo da izađe iz rejona Sofije i uputi se ka rumunskoj granici. Presrelo ga je pet neprijateljskih aviona - dva „fokera“, dva „albatrosa“ i jedan „LVC“. Potporučnik Naumović je pola sata za mitraljezom vodio borbu sa nadmoćnim protivnikom i oštetio jedan „foker“ koji je morao da sleti. Ali, napao ga je drugi, kojim je pilotirao nemački narednik Vagner. Naumović je u njega ispraznio svoj revolver, a potom, ostavši bez municije, uperio u neprijatelja prazan mitraljez, što je u prvi mah zbunjivalo Bugare i Nemce koji nisu hteli mnogo da rizikuju. Uskoro se na hrabre letače ustremio još jedan „foker“, kojim je upravljao bugarski pilot. U paljbi iz mitraljeza francuski pilot je ranjen u ruku.

Bez obzira na ranu, Moris Roajabl je uspevao još dobrih petnaestak minuta da izmiče goniocima, leteći na sever, sve dok im jedan kuršum nije probio rezervoar za gorivo. Tada je Roajabl spustio avion na jednu ledinu 45 kilometara severno od bugarskog glavnog grada. Pored njih su se odmah spustila tri nemačko-bugarske posade i zarobile ranjene srpske vazduhoplovce. Kada su na avionu izbrojali čak 142 rupe od šrapnela i sami su se našli u čudu. I Roajabl i Naumović su ostali u zarobljeništvu do sloma Bugarske.

Naumović se vratio u zemlju i nastavio službu kao vazduhoplovni oficir-pilot. Zbog bombardovanja Sofije i herojske borbe protiv pet neprijateljskih aviona, načelnik štaba Vrhovne komande, vojvoda Živojin Mišić, izdao je 27. septembra 1919. godine pohvalnu naredbu, pročitanu pred svim jedinicama tada već vojske Kraljevina SHS.

Od srpskih pilota na Zapadnom frontu istinska legenda je bio Petar Marinović, unuk Jovan Marinovića i praunuk Miše Anastasijevića, najmlađi pilot lovac na frontu koji je sa 15 stupio dobrovoljno vojsku. Sa 16 godina postao je as, oborivši od 1917. do kraja rata 22 neprijateljska aviona. Leteo je u 38. francuskoj ekadrili i postao peti francuski letač po broju oborenih neprijateljskih aviona. Poginuo je na aeromitingu u Briselu 1919. na 19. rođendan, a nosio je nadimak „mezimac francsuke avijacije“.

Drugi srpski as je bio Mihailo Marinković iz Kruševca, koji se u francsukom vazduhoplovstvu našao pošto je pre rata organizovao đačku pobune u srednjoj vojnoj školi u Kragujevcu. Od samog početka rata leteo je na bojištima Iznera, Flandrije i Šampanje, a 12. juna 1917. nakratko je bio i komandant Srpske eskadrile u Solunu. Oborio je četiri neprijateljska aviona.

Srbin Pavle Matanović sa Cetinja takođe je dobrovoljno pristupio francuskoj avijaciji i do pogibije 1917. oborio je tri neprijateljska aviona.


CRVENI BARON IZ NEGOTINA

NEGOTINAC Branko Vukosavljević zaslužuje da se posebno pomene. Vazduhoplovci ga porede s Nemcem Manfredom fon Rihthofenom (Crvenim Baronom, 80 trofeja) i francuskim asom Žoržom Gijnemerom (54). Bio je komandant srpske avijacije u proboju Solunskog fronta.

U jednom vazdušnom okršaju bio je ranjen i nastavio da manevriše aparatom tako dobro da to njegov izviđač, major Dragomir Plećević, nije primetio, jer mu je omogućio da uspešno gađa protivnika. Plećević je u izveštaju napisao da je, i pored velikog gubitka krvi, savršeno vladao sobom i uspeo da avion sa 20 dobijenih metaka u borbi, posle pola sata, potpuno neoštećen spusti na izabrani teren. Otišao je u Francusku na lečenje, ali je posle mesec dana na izričit zahtev leteo nad Verdenom i oborio neprijateljski avion.