Deroko u akciji na Mekenzena

Aleksandar Deroko, profesor Arhitektonskog i Filozofskog fakulteta, istoričar arhitekture i umetnosti, akademik za svog dugog života nije samo beležio istoriju nego je i stvarao. Kao jedan od 1.300 kaplara u Velikom ratu učestvovao je za komandama aeroplana, a ratna sreća je htela da bude učesnik čuvene akcije bombardovanja štaba nemačkog feldmaršala Avgusta fon Mekenzena u Ksantiju na Solunskom frontu.

Po dužini leta i više od 400 pređenih kilometara bilo je to jedno od najdalekometnijih bombardovanja na ovom delu evropskog ratišta.

Narednik Aleksandar Deroko je na Solunskom frontu najpre bio u eskadrili „F84“, zatim u „B 84“, pa „B 50“. Tokom zime i proleća 1916. godine izvršio je 18 letova preko linije fronta u akcijama bombardovanja. Napad na Ksanti i Mekenzenovo sedište izveden je 24. maja 1916. sa 20 bombardera „voazen“ i šest lovaca „njepor“ a let je trajao pet i po sati. Deroko je sam bacio deset bombi.

Sam Deroko je u knjizi „A ondak je jeroplan letijo nad Beogradom“ napisao da ga je avijacija oduvek privlačila. Veli, „kriv je Rusijan“ i njegov let sa kraja 1910. koji se kobno završio po slovenačkog pilota na zidinama Kalemegdana. Deroko je bio opčinjen svečanom sahranom i oproštajnim govorom Branislava Nušića nad humkom pilota na zaleđenom beogradskom Novom groblju:

„Ko ti polomi krila, sokole moj!

Evo i nebo plače! - besedio je Nušić.

Deroko je odlučio da bude pilot.

Stupio je u avijaciju 1915. u Požarevačkoj školi letenja. Leteo je i bacao bombe nad Banatom, bacao je letke nad Zemunom, a pre albanske golgote otišao je u Francusku u školu pilotaže. Vratio se na Solunski front.

Nijedan zadatak Deroko nije odbio. O dalekometnom bombardovanju Mekenzenovog štaba u Ksantiju zapisao je:

„Najzad u dolini ispred prvih aviona pojavljuju se crni oblačci. Znači stižemo. Takozvana brizantna zrna sa crnim dimom izmešana sa belim šrapnelima. Kroz urlik motora čujem tresak. Trgnem se i stignem da vidim kraj samog desnog krila kako je šrapnel sručio snažan snop kuglica...

Kad čoveka gađaju pojedinačno onda smo u školi učili da treba menjati visinu i pravac ali kad ovako biju u gomilu, nema šta da se pokušava“.

Deroko je ovako opisao dolazak na cilj, a odlazak je bio podjednako dramatičan.

„Vidim neprijateljski avion. Kažem Morensu da proveri koliko imamo benzina jer nam treba leteti još tri sata a kazaljka na benzinu naglo pada. On ustaje, dreši opasač sa pantalona i spušta u rezervoar iza leđa. Kaiš se savio i ne dohvata dno. - Suv nema dakle šale....Idemo dole, prinudno....“

Deroko i njegov kopilot su se spasli sletanjem u deltu Vardara. Nađeni su dan kasnije. Spasao ih je francuski kaplar Žirar.

Nažalost, i on je poginuo na sledećem bombardovanju u letelici pored Derokove. Događaj je ovako opisan:

- Da ne pričam sve pojedinosti, priznajem da je bilo srce u petama a strah stegnuo grlo. Mozak je prestao da radi, a kroz stakla pilotskih naočara ne vidi se ništa jer se niz njih sliva znoj. Da sam sam, okrenuo bih se i pobegao, ovako iz grupe - nikud.

U maju 1916. iznad Soluna je oboren veliki nemački cepelin. Otkud ceplin na ovom delu ratišta? Otuda što su Nemci mali broj aviona na Solunskom frontu pokušali da nadoknade upotrebom velikih dirižabla-cepelina koji su u toku prve polovine te godine tri puta bombardovali Solun. Treći napad u noći između 4. i 5. maja bio je koban po Nemce. Srpski vojnici i četnici na frontu bili su glavni protagonosti i ovog neobičnog događaja.

Ratni pilot Sava Mikić

Kada se u noći između 4. i 5. maja nad Solunom pojavio vazdušni brod, odbrana je bila spremna. Straža sa brda je čula motore letilice i brod je „urakljen“„ reflektorima i naoružanjem. Odmah je pogođen i dok je padao u deltu Vardara prema njemu su već trčali četnici Jovana Babunskog i đaci narednici pukovnika Pere Markovića. Preživelih sedam članova posade našli su i uhapsili u jaruzi kraj sela Gundulara.

Odmah je ustanovljeno da je komandant cepelina bio poručnik Šercerg. Dok ga je pukovnik Marković isleđivao, okupljeni Grci, pa i Francuzi, hteli su da se obračunaju sa Nemcima ali Srbi nisu dali na zarobljenike. Prema hronikama onog vremena, gnev Solunjana je bio opravdan. Cepelin dugačak 171 metar i širok 12, sa četiri motora nosio je čak 1.300 kilograma bombi koje je trebalo da sruči na grad. Krenuo je iz Temišvara, pa se dolinom Morave i Vardara prišunjao Solunu i samo je budnost straža sprečila velika razaranja i žrtve.

Dok su četnici i đaci čekali da se završi isleđivanje pukovnika, mali srpski vojnik sa tugom je gledao zarobljenike. U jednom trenutku on izvadi cigarete i ponudi prestrašenim Nemcima.

- Zar cigarete da dajete Bošu (pogrdno ime za Nemca). A oni vam porobili otadžbinu, opljačkali zemlju, povešali rodoljube - grdio je francuski oficir običnog srpskog vojnika.

Podnarednik Sava koji je razumeo jezik prevede četniku reči francuskog oficira.

- Pa, ko mislim, ljudi smo - omače se srpskom vojniku.

- Nisu Nemci ljudi, jer je svaki „ibermenš“, čovek-zver - besneo je i dalje Francuz, a Srbi nisu mogli da shvate zašto. Oni su u njima videli zarobljene, kukavne ljude.