Bitka i na zemlji i na nebu

UOČI proboja Solunskog fronta srpske 521. i 522. eskadrila bile su spremne. Kapetan Vukosavljević, ovenčan slavom sa Zapadnog fronta, vratio se 25. avgusta 1918. iz Francuske i preuzeo komandovanje eskadrilom. Pred „dan D“ Vukosavljević je uvežbavao svoje eskadrile na Vertekopu i za oko mu je zapao pilot Stevan Rajčević odnosno njegov udes na „bregeu“ prilikom uzletanja (drugi u kratkom periodu).

Pošto se Rajčević iskobeljao iz olupine aviona, Vukosavljević se obratio pilotu:

- Vi ste, Rajčeviću, postali prvi srpski as jer ste polomili najveći broj, doduše naših aviona. Dok sam ja komandant, više nećete leteti. Nemamo više aviona za lomljenje.

Sledećeg dana, 2. septembra, 20 aviona je bilo spremno da uzleti na proboj Solunskog fronta. Pilot Rajčević tu noć je proveo sam i posramljen u svojoj kućici, ali se u cik zore stvorio pred komandantom.

- Komandante, mogu i ja na staroj jedanaestici.

Vukosavljević ga je gledao začuđeno setivši se aviona koji je trebalo da bude rashodovan u hangaru, ali je i dalje oklevao:

- Ne može. Nemaš izviđača - uzvratio je.

Rajčević mu je kao iz topa odgovorio:

- Izviđač Jakov Ljutić je spreman.

Ljotić je bio potpuno šokiran:

- Odoh da se spremim za letenje uz vrlo nelagodno osećanje.Bilo je naređeno da se iskupimo na 2.000 metara i da u grupi krenemo na front. Međutim 11. na pisti ni da mrdne. Mehaničari su se ređali, jedan pa drugi, pokušavajući da pokrenu elisu ali bez uspeha. Na kraju se na krilo pope šef mehaničara da proveri Rajčevićevu kabinu te mu saopšti:

- Pa vi niste dali kontakt!

- Miči se, balego, šta ti znaš - odbrusi Rajčević mehaničaru setivši se šta je pogrešio i tada dade kontakt, te se sa aviona diže oblak prašine.

Rajčević, da bi što pre stigao avione koji su se već digli, nije ni pokušao da uzleti po dužini piste već ga zarula po dužini, na užas izviđača.

Pred nama su, nastavlja Ljotić, bile telegrafske žice, pa drum, pa groblje. Rajčević dade pun gas, pa snagu, pa prope avion te preskočismo žice i drum.

To nije bio kraj muka. Naime, Rajčevićev avion nije nikako mogao da dostigne visinu veću od 1.000 metara, a pred njima se nađoše Moglenski vrhovi, Kožuh, Dudica, Veternik. Videvši muku, Rajčević se doseti pa upravi avion pored planinskih zidova na prevoj Topolac i preleti bukvalno dodirujuću točkovima zemlju i na njoj Bugare koji su se nabili u šančevima.

Kako su preleteli prevoj, Rajčević i Ljotić su gledali kako su srpski avioni već digli u vazduh bugarska skladišta municije kod Konopišta, ali ni to nije obeshrabrilo Rajčevića. Preleteo je pored svojih aviona koji su se vraćali sa zadatka i naveo avion pravo na ciljeve u plamenu. Ljotić izruči bombe, a Rajčević krenu opet na Topolac.

Ljotić je opisao i svoj strah pred sletanje jer je pilotski loš glas Rajčevića bio nadaleko čuven:

- Rajčević se prvi put spusti na zemlju kao najveštiji pilot na svetu - zapisao je Ljotić.

Saveznici su Solunski front napali 2. septembra sa 234 aviona. Ta bitka je bila strašna i na zemlji i na nebu.

U svedočenju Miodraga Tomića o proboju Solunskog fronta opisuje se oduševljenje na aerodromu u Veterkopu, odakle su poletali naši avioni:

- Kad se prva grupa već digla u vazduh i uzela pravac ka frontu, onda je sa velikim nestrpljenjem očekivao povratak iste, da bi se dobile vesti o našem napredovanju na frontu. Pri početku povratka prve grupe sa fronta i pri spuštanju prvog aviona, isti je bio opkoljen radoznalim prisutnima, koji su želeli da čuju vest sa fronta. Ovog puta okupljeni su videli da je ranjen izviđač i da je aeroplan pogođen na više mesta. Ranjenik je saopštio očekivanu vest prisutnima: Napredujemo, prva linija rovova je pala u naše ruke. Usledilo je slavlje.

Tomić dalje beleži: „Celog dana naši avioni u grupama odlazili na front i vraćali se, za bombe i strelce, dok su drugi naizmenično krstarili nad linijom fronta. Posle podne grupa od 40 aeroplana izvršila je bombardovanje neprijateljskih magacina. Aeroplani Vertekopske eskadrile sa odličnom tačnošću su bacili bombe na određene ciljeve, i prouzrokovali su veliku štetu. Neprijatelj je upotrebio sva svoja protivaeroplanska oružja i obasuo ceo prostor u kome se letelo šrapnelima. Uprkos svim preprekama, bombardovanje je vršeno u najvećem redu i disciplini. Po izvršenom bombardovanju cela ova eskadra od 40 aeroplana vratila se na svoj aerodrom.“

Ovim bombardovanjem završen je rad 2. septembra, kada je stvarno probijen Solunski front i kada je počelo naše hrabro nastupanje.

Na Solunskom frontu, u srpskoj avijatici, umrlo je i poginulo 11 srpskih, jedan crnogorski, dva ruska i 82 francuska a zarobljeno je tri srpska letača.

U knjizi „Kroz ratne vihore“ opisano je i kako se Stevan Rajčević Brka posle jednog bombardovanja Dobrog polja 1917, po običaju, spustio niže među Bugare da mitraljira rovove. Tom prilikom ovi su mu skroz izbušili avion i on je jedva uspeo da aparat usmeri na našu stranu. Sleteo je na jedvite jade u žito, baš pored sedog čiče sa žutim kačketom.

Kada Rajčević istetura iz aviona čiča mu dobaci:

- Gde baš u žito!

- Idi Greko u božiju mater - odbrusi pilot i tek tad pogleda dedu.

- Oprostite, gospodine vojvodo - streknu Brka kada prepozna Stepu.

Prema ovoj priči Rajčević je Stepi začas objasnio zašto je morao da se kači sa Bugarima kad nije bilo „nevolje“.

Sutra je Stepa izdao pohvalu za Rajčevićevo junačko delo, a Francuzi su hteli da puknu od muke, jer mu nisu mogli ništa iako je bez potrebe uništio još jedan avion.