Verovao u svoju srećnu zvezdu

U ADMIRALSKOJ kabini, na razaraču „Dubrovnik“, kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao. U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera, namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenih tankom čojom sa unutrašnje strane.

Aleksandrova supruga, kraljica Marija, rekla je posilnom prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da „kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega“.

Nadomak Marselja, „kraljev momak“ se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru:

- Vaše veličanstvo, kraljica je rekla...

Kao što je „momak“ Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče ovu košulju:

- Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!

Prethodna noć na razaraču bila je burna, pa je Aleksandar slabo spavao. Probudio se umoran i, prema rečima njegovog „momka“ Zečevića, sporo i nervozno oblačio svoju admiralsku uniformu, koju je uzeo specijalno za ovu priliku, umesto uobičajene generalske, „da bi onoj barabi Musoliniju pokazao da Jadransko more nije italijansko, već jugoslovensko“.

Negde u isto vreme, u „zlatnoj sali“ prefekture u Marselju, u čijoj luci kroz koji sat treba da se iskrca jugoslovenski monarh, najviše jugoslovenske i francuske zvanice prisustvovale su svečanom ručku. Delegaciju Kraljevine Jugoslavije za doček uvaženog gosta predvodio je jugoslovenski poslanik u Parizu Miroslav Spalajković, dok je na čelu delegacije zemlje domaćina, kao lični izaslanik predsednika Republike Francuske, bio ministar spoljnih poslova Luj Bartu.

Prostor oko Belgijskog keja, gde je trebalo da pristane „Dubrovnik“ već je bio pun naroda. Po svedočenju maršala dvora generala Aleksandra Dimitrijevića, to je verovatno inspirisalo gradonačelnika da dovede u pitanje kompletan protokol dočeka.

- Policijska pratnja na motociklima sigurno bi izazvala proteste stanovništva Marselja - žustro je reagovao prvi građanin Marselja i dodao da on kao predsednik opštine i politička ličnost mora da vodi računa o tim detaljima.

Prefekt je poslušao svog predsednika opštine i izdao nalog da policajci na motociklima ne prate automobil. Zatvoreni automobil treba zameniti - naredio je takođe - „demokratskim vozilom“, otvorenim automobilom, iz kojeg će kralj otpozdravljati narodu.

Ove izmene izvršene su nepun sat pre nego što se najviši gost iskrcao na francusko tlo. A te izmene omogućiće ubici da toliko blizu priđe kralju, „da je mogao da ga zakolje ili zadavi“.

Niko se nije suprotstavio promeni zvaničnog protokola. Kao da nije bilo nekoliko pouzdanih informacija da se atentat priprema.

Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju „srećnu zvezdu“, računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu. Ustaša - atentator Petar Oreb pripremao se da baci bombu na automobil u kojem se provozao Aleksandar Karađorđević po Jelačićevom trgu. Međutim, ustašku trojku je preduhitrila jugoslovenska policija i sprečila atentat pred zagrebačkom katedralom.

U jesen 1933. godine saznalo se da kralj Aleksandar namerava da u Zagrebu proslavi svoju porodičnu slavu. Pavelić i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat.

Formirana su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao.

Oreb je s dva člana svog tima bio obučen u skijaška odela, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacili bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja.

Na ulicama Zagreba je vrilo. Naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta.

I Orebu su zadrhtale ruke. Nije imao snage da okonča svoju misiju. On i njegovi pajtaši sa ove lokacije krenuli su ka predgrađu gde je u jednoj kući bila smeštena druga grupa atentatora. Ali i tu ih je čekalo iznenađenje. Vladeta Milićević, šef kontrašpijunaže u Vrhovnoj političkoj upravi, koji je godinama pratio rad ustaša u Beču i Rimu, javio je adresu gde se nalazi konspirativno boravište atentatora. Jedna vojna formacija krenula je u čišćenje terena. Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata.

Trinaest godina ranije, na Vidovdan, 28. juna 1921. godine, Beograd je proslavljao ujedinjenje „južnih Slovena“ pod krunom Karađorđevića. Aleksandar je toga dana i zvanično postao kralj - „po milosti Božjoj i volji narodnoj“. Zvone zvona na svim crkvama, blago sunce obasjava prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice.

Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje.

Kape lete uvis, cveće se baca pod točkove „pakarda“ u kome sedi Karađorđević. Njegovo lice je ozbiljno, i tek poneki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenje svoga naroda u kojem uživa i koje oseća svim čulima. Automobil iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti rema „pakardu“ i pada iza automobila. Vidi se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju. Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica iz pratnje i publike bivaju lakše ranjena.

Atentator pokušava da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže dok ovaj uzvikuje: „Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!“ Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež.

Žandarmi i policajci stižu i odvode ga. Na saslušanju atentator kaže da mu je ime Spasoje Steić, da je po ubeđenju komunista. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da taj živi u Austriji odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Steić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi.

Sutra: Testament na dve adrese