Testament na dve adrese

PRILIKOM ispraćaja u Zelenici, na palubi razarača „Dubrovnik“ vladala je napeta atmosfera, puna nekih crnih slutnji.

Kralj je čak skinuo s leve ruke veliki prsten od koga se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju pripadao caru Dušanu, i služio je kao amajlija jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: „Ko Ga nosi, Bog pomozi“. Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: „Uzmi ovo, smeta mi“. Pričalo se još da je poznata ruska grofica i proročica Nađa upozoravala Aleksandra: „Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom“.

Kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralj je ipak našao smrt na točkovima automobila. Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja.

Zapažanje ministra Dvora ne spada u slučajeve zagrevanja narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: „Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima“, pitao se ministar Antić.

I Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresovano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika vlade.

Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog. Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u ovom manastiru. Na njegovo veliko razočarenje iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni.

Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro. „Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak“, piše u Memoarima mitropolit Dožić. „Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od Kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do ‘Dubrovnika’, gde se ukrcao, ja sam se sa Banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali Kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem.“

Na bledskom „Suvoboru“ kralj je retko zimovao. Ovog puta, doputovao je sa malom svitom pravo iz Zagreba. Najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban. Dvorska dama, gospođica Grujić, pričala je da „njeno veličanstvo kraljica mora po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe“.

Bilo je to najverovatnije u vreme kada je pisao testament.

Na odluku da napiše testament, nesumnjivo, presudno je uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, na iznenadnu oporuku uticala je i grofica Nađa, nezvanična vračara, hiromant i astrolog kraljevskog doma Karađorđevića.

Koliko je svojim dolaskom na Bled grofica Nađa ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, nemoguće je odgonetnuti ni 80 godina kasnije. Ali, ako je verovati dvorskoj dami, gospođici Mirki Grujić, grofica-vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Mirka Grujić to, navodno, zna po tome što je njena gospodarica, kraljica Marija, proplakala celu noć, posle one večeri kada je grofica Nađa, nakon transa i ekstaze, bila izneta iz kraljevih odaja. „Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ...“

Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema?

Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: „Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršuje zadatke“. Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo. Naglašavao je da će u tome biti umešani italijanski prsti. Ali, ako „i pogine, to neće pogoditi Jugoslaviju; nju su gradili i pre njega i ona će biti još jača ako on padne za nju“.

Kada je Milan Antić preuzeo dužnost ministra Dvora, prvo mu je skrenuta pažnja da kralj nerado prima činovnike iz organa javne i lične bezbednosti, i ako ih primi, ne postupa po njihovim savetima. Ako bi ga obavestili da se sprema atentat, piše Antić, u to vreme, na tom i tom mestu, on bi, bez ikakve pratnje, iznenada automobilom prošao tim putem, kako bi ih posle toga demantovao.

„Kad sam mu odmah po dolasku u Dvor, posle otkrića Orebove zavere,“ zapisao je Antić, „referisao šta sam od zagrebačke policije čuo, kralj me dočeka osmehom i uveravanjem da su to organizovali makedonski revolucionari, a ne naši ljudi“. Odbio je da potvrdi smrtnu kaznu atentatoru, a prihvatio je sudsku odluku tek kada mu je ministar skrenuo pažnju da je Oreb prilikom hapšenja ubio državnog službenika pri vršenju dužnosti, inače, oca maloletne dece.

„Opasnost od atentata vređala je u kralju osećanje vojnika, koji, boreći se, hrabro gine samo na bojnom polju. Govorio je: „Dosta je ponižavajuće biti ubijen na kukavički način“. Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja.

Jedino je brinuo da sačuva porodicu. Slao je poruke kraljici Mariji: „Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna, kad izlaziš s decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu“. Pri povratku iz Sofije rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: „Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj“.

Sutra: Ubica klicao „živeo kralj“!