Ubica klicao “Živeo kralj“!

KAKO je Marselj izgledao, tog utorka, 9. oktobra 1934. godine, najbolje svedoči Simon Misirlić, dopisnik beogradskog „Ilustrasiona“: „Marselj je treptao u opštem veselju, okićen zastavama, trikolorima istih boja - plava, bela i crvena. Poređane vodoravno, boje obeležavaju jugoslovensku trobojnicu, a iste boje ali uspravno stavljene, to je francuska trikolora. Bio je to dan radosti u tipično mediteranskom raspoloženju, svi su bili razdragani. Restorane na glavnoj marseljskoj saobraćajnici, na Aveniji Kanabier, i po okolnim ulicama ispunila je bučna i razdragana masa naroda. A duž celog predviđenog kraljevog puta - od Stare luke do Spomenika ratnicima sa Solunskog fronta - prozori i balkoni ispunjeni su grozdovima ljudi, žena, dece...“

Ulazak jugoslovenskog razarača u marseljsku luku, francuski novinari su opisali ovako: „Svi brodovi koji su se našli u luci pozdravljaju jugoslovenski razarač. Na domaku luke, u usporenoj plovidbi, površinom mora dominiraju krupne, sive siluete francuskih krstarica koje prate saveznički razarač. Uz kej su ukotvljene podmornice, na njihovim palubama, dugim i tankim kao džinovske cigare, besprekorno su postrojene njihove posade. Mnoštvo barki prekrilo je luku ispod tvrđave Sen Žan. Eskadrile aviona paraju nebo... „Dubrovnik“ je u luci. Gromoglasno „Ura!“ sa svih brodova, radosni usklici građana. Tačno u četiri časa posle podne odjeknule su topovske salve. Jugoslovenski razarač ‘Dubrovnik’ ulazi u marseljsku Staru luku, u pratnji krstarica ‘Kolber’ i ‘Diken’.

Zvaničnici sačekuju kraljevski brodić, među njima i ministar spoljnih poslova Francuske Luj Bartu, verovatno zadovoljan, jer je ova poseta još jedan uspeh njegove diplomatije“.

Kralj u pratnji francuskog ministra spoljnih poslova i generala Žorža seda u crni otvoren „delaž“. Na čelu povorke su policijska kola u kojima je generalni kontrolor Službe nacionalne bezbednosti Sisteron, određen da prati jugoslovenskog kralja dok je u Francuskoj. Iza je odred trubača, a onda pripadnici Mobilne garde na konjima. Potom, ide automobil sa kraljem, a krov je, po zahtevu domaćina otvoren. Dva visoka oficira jašu na konjima iza kraljevih kola.

Povorka sporo napreduje Avenijom Kanabier, praćena zvucima „Marseljeze“. Sa jedne i druge strane, na trotoaru, stajala je ogromna masa naroda da pozdravi uvaženog gosta. Kolona je polako odmicala i sve je izgledalo kao prijatan i spontan doček.

A onda, pišu francuske novine, „kao udar groma, nastaje tragedija. Kada su kraljeva kola stigla na skver ispred palate Berze, jedan čovek iskočio je iz gomile naroda na trotoaru. Kliče: „Živeo kralj!“ i kreće se ka kraljevim kolima, noseći u desnoj ruci buket cveća. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera ispalio više hitaca u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žorža. Dok je šofer Foasak pokušao da atentatora spreči u njegovoj ubilačkoj nameri, potpukovnik Piole usmerio je svoga konja i dva puta sabljom udario ubicu koji je pao na kolovoz. Atentator je i u padu, i sa zemlje, nastavio da puca - na policajce i na svet duž trotoara.

Gužva na trgu dostiže vrhunac. Puca i policija. Masa hoće da linčuje ubicu koji leži na kolovozu - nepomičan, krvav. Policajac ga sklanja i smešta u obližnji kiosk. Dva sata kasnije završila se njegova agonija, u jednoj od kancelarija marseljske službe bezbednosti“. Tako je skončao Vladimir Černozemski, istaknuti član VMRO, poznat još kao Vlado Georgijev, Vlado Dimitrijev, Veličko Kerin.

Kraljeva kola sa francuskim marinskim oficirima i njihovim jugoslovenskim kolegama prevoze kroz okupljeni narod nepokretno kraljevo telo. Ogromna masa naroda koja je čekala kraljev dolazak, kada je videla da kraljeva kola ulaze u zgradu Prefekture velikom brzinom i da je svečana pratnja u haosu, a pogotovo kad su čuli pozive oficira: „Ima li nekog od lekara?“ - shvatila je da se dogodilo nešto nepredviđeno, tragično.

Na poziv oficira, javio se jedan mlad vojni lekar. Odveli su ga u Prefekturu teško ranjenom kralju, koji je ležao u prefektovoj kancelariji, na trosedu presvučenom zelenim somotom. Ranjeni kralj, lica olovne boje, jedva još daje znake života. Nekoliko minuta posle 17.00 časova kralj je izdahnuo. Lekari su utvrdili da je jedan kuršum pogodio desnu stranu grudi, u predelu jetre, a zatim ušao u toraks. Na telu su bile tri rane: pogođeni su leva ruka, rame i lopatica, na istoj strani. Rane su bile veoma teške i kralja ni čudo nije moglo da spase.

Dok je kralj umirao, na drugom kraju grada u operacionoj sali bolnice „Božji dom“, ministar Bartu se bližio svom životnom kraju. Umro je u 17.40, tri četvrt sata posle kralja Aleksandra. Bartua je metak pogodio u desnu nadlakticu, a zatim presekao glavnu arteriju. Spora vožnja taksijem zbog gužve i pometnje u gradu i neadekvatno ukazana prva pomoć bili su fatalni za ministra Bartua.

U kancelariji marseljske službe bezbednosti, pogođen sa više metaka u telo i ranjen udarcima sablje po glavi umro je ubica Kerin, ne izgovorivši nijednu reč. Posedovao je čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja „mauzer“ i „valter“, dve bombe, busolu i 1.700 francuskih franaka. Sem pasoša koji je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu, nikakve druge isprave nije imao, ali na desnoj ubicinoj ruci bile su istetovirane mrtvačka glava i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova ćirilicom VMRO. Odmah se naslutilo da iza ubice stoji određena grupa ili organizacija i da atentat nije delo pojedinca, ili čoveka poremećena uma, niti nekog nepomirljivog fanatika koga pokreće lična mržnja.

Kraljica nije ništa znala o drami koja se desila u Marselju sve dok voz nije prešao švajcarsko-francusku granicu. U Bezansonu je, po nalogu francuskih vlasti, Pereti Roka, prefekt Departmana Du, obavestio ministra dvora Antića da je kralj ubijen. Slomljen ali i dovoljno priseban, Antić je zatražio da ga kraljica primi. Ona je bila zbunjena ovom zakasnelom posetom, jedan sat pred ponoć. Saopštio joj je da je njen muž i kralj Jugoslavije ubijen u Marselju. Kraljica je samo upitala: „Je li se mučio?“ A onda nastavila: „Umro je na dužnosti, a to je smrt koje je on dostojan“. Zatražila je da neko vreme bude sama u kupe-salonu.

Njen dolazak u Marselj zabeležio je dopisnik begradskog „Ilustrasiona“: „U zgradi Prefekture, gde je ležalo beživotno kraljevo telo, kraljica ulazi, vrata se za njom zatvaraju, ostaje sama, čuje se duboko jecanje, ostaje dugo pored odra svog supruga“.

Specijalnim vozom iz Pariza, pet sati posle dolaska kraljice, stigao je u Marselj predsednik Francuske Alber Lebren.

JEDINO GENERAL PREŽIVEO

U bolnici „Mišel Levi“ operisali su teško ranjenog generala Žorža. Generala je pogodilo više zrna u grudni koš, obe nadlaktice i stomak. Uspešna operacija i snažna konstrukcija učinili su da general Žozef Žorž, junak sa Verdena i Solunskog fronta, jedini preživi.

Sutra: Vlada menja poslednju volju