Vlada menja poslednju volju!

ZA manje od dvadeset i četiri časa, preduzete su sve mere da se kraljevi posmrtni ostaci vrate u Jugoslaviju. Razarač „Dubrovnik“ isplovio je iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je krstarica „Kolber“, levo krstarica „Dankan“ a sasvim pozadi torpiljerka „Žefro“. U ovom poretku francuski brodovi su pratili „Dubrovnik“ sve do njegovog pristajanja u luku Split.

Brod noću prolazi pored Dubrovnika. Sačekuju ga stotine barki, osvetljavaju mu prolaz. U ranim jutarnjim časovima, razarač „Dubrovnik“ pristaje u luku Split, krajnje odredište. Jugoslovenski oficiri sa palube broda iznose kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, uz salve sa francuskih brodova koji su pratili razarač. U Splitu i Zagrebu gde je kovčeg bio izložen, ogromne mase naroda odaju poslednju počast kralju.

Od Splita preko Zagreba, gde je preko dve stotine hiljada ljudi, u mimohodu, odalo poslednju poštu, kraljevi posmrtni ostaci su specijalnim vozom stigli u Beograd, 17. oktobra. Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od 100.000 Beograđana.

Dok se ratni brod vraćao sa posmrtnim ostacima svog vrhovnog komandanta, u Beogradu se odvijala mala drama, jer predsednik Vlade Uzunović nije hteo da prizna testament. On je očito bio šokiran kada je video koga je Aleksandar proglasio za namesnike. Dr Stankovića je mrzeo iz dna duše i zvao ga Aleksandrovim zloduhom i opskurnim tipom, a za Perovića je govorio da je nula od čoveka. Osim toga, pričao je, „da je kralj ostavio sve u neredu, i da su jedva u kasi našli testament, parče hartije ispisano plajvasom“.

Predsednik vlade je uporno dokazivao da oporuka ne vredi, jer nije pisana mastilom i nije bila zapečaćena. Došlo je do oštre prepirke između kneza Pavla i Uzunovića. Uzunović je zlupio vrata knezu i rekao da mora celu stvar izneti pred ministarski savet da iznese svoje mišljenje. Posle sat i po Uzunović se vratio i izjavio, da članovi vlade dele njegovo mišljenje, te da je savet odlučio, da namesnici budu patrijarh, on, Uzunović, i Jurica Demetrović.

Pavle se našao u čudu, pokušao je da protestuje, ali se Uzunović jednostavno okrenuo i otišao. Kada je knez video da je vrag odneo šalu, pozvao je Petra Živkovića, komandanta kraljeve garde, a ovaj je posavetovao kneza da pozove Uzunovića da odmah dođe kod njega... Pavle je to učinio, ali Uzunović nije hteo da preuzme ni telefonski poziv. Javio se šef kabineta i rekao da ne može da se javi, jer je sednica vlade u toku. Čuvši to, Živković je uzeo slušalicu od Pavla i izderao se:

„Ovde Petar Živković. Naređujem Uzunoviću da smesta dođe na Dedinje. Ako ne budete ovde za petnaest minuta, uhapsiću i njega i celu njegovu vladu.. U gardijskoj kasarni je sve spremno“.

Uzunović je stigao kod Pavla za deset minuta.

U jesen 1934. godine jugoslovenska vlada pala je na ispitu. Da je imala imalo odgovornosti ona ne bi dozvolila kralju da otputuje u Marselj. Poslednjih meseci, otkad je utvrđen datum posete, stizala su upozorenja da mu se radi o glavi i da se sprema atentat. Ta obaveštenja dolazila su iz najpoverljivijih izvora, iz samih ustaških redova.

Jugoslovenska policija uspevala je još od 1929. godine da ubacuje svoje ljude među ustaše, ili da zavrbuje pojedine njihove istaknutije prvake. Jedan izvor išao je od Ante Godine, koji se, inače, našao u grupi ustaša, koja je pripremala atentat na kralja. Još početkom septembra Vladeta Milićević dobio je preko Godine kopije dveju Pavelićevih naredbi iz kojih su se jasno videle njegove namere da ubije jugoslovenskog monarha.

Milićević je odmah tražio prijem kod ministra unutrašnjih dela Živojina Lazića i obavestio ga da ustaše pripremaju atentat. Tražio je da jugoslovenska policija zahteva od Francuza da joj omogući dodatno obezbeđenje. Međutim, predsednik vlade Uzunović je počeo da se nećka, tvrdeći da bi takva zaštita kralja mnogo koštala. Čak je izračunao da bi svaka grupa detektiva koštala oko 4.000 dolara. A trebalo je bar desetak takvih grupa!

Na Milićevićev pritisak pristao je da referiše kralju o najnovijim saznanjima i da on onda odluči. Na prvoj audijenciji 3. oktobra, kralj je podržao stav Uzunovića da je to skupo. Ali Aleksandar je dodao da je siguran da je Francuska preduzela sve da obezbede njega i njegovu pratnju tokom boravka u njihovoj zemlji. „Verujem da oni ima spremniju policiju i od nas“ - rekao je na kraju.

U celu priču uključio se i francuski poslanik Nažijer. On je lično kralju rekao da će njegova vlada sa osobitom čašću i zadovoljstvom preuzeti obezbeđenje svoga visokog gosta. Time je pitanje posebnog jugoslovenskog obezbeđenja bilo završeno. Sve dalje je bilo u rukama francuskih vlasti.

Još jedno upozorenje stiglo je, takođe, iz ustaških redova preko Ženeve od dr Ivana Subotića, člana naše misije u Društvu naroda, koji je razgovarao sa ustaškim prvakom Vladimirom Saksom. Pod šifrom „Prijatelj“ Saks je već duže vremena dostavljao izveštaje o onome šta se radilo i planiralo u glavnom ustaškom štabu. Ovog puta Saks je došao lično kod Ivana Subotića da ga obavesti da je plan gotov i da je određen broj terorista koji će izvršiti atentat na kralja.

Subotić je vladi u Beogradu dostavio Saksovu poruku ove sadržine: „Izveštava da štab emigracije sprema veći broj atentatora, koji će imati da izvrše atentat na Nj. V. Kralja za vreme njegovog puta u Francusku. Artuković mu je kazao da će u tu svrhu biti određeno oko trideset lica, tako da će duž cele pruge, počev od naše granice, biti postavljeni atentatori. Atentatori će biti uzeti iz grupe emigranata, koji se nalaze u Mađarskoj, da ne bi Italija imala neprilika, ako se - pre ili posle izvršenja - koji od atentatora uhvati. Italijani smatraju da će se Jugoslavija raspasti, ako bude smaknut Nj. V. Kralj, to jest ako pogine, u to su čvrsto uvereni“.

Predsednik vlade Uzunović tvrdio je kasnije da „pojma nema“ o tom izveštaju. Pravdao se da je moguće da je taj direktno prosleđen kralju. U svojim Memoarima Milan Stojadinović tvrdi, da će, kada će nešto docnije ući u vladu, otkriti da je ovaj izveštaj zaveden u Ministarstvu spoljnih poslova, Političko odeljenje, pod „strogo poverljivo“, br. 783 od 1. oktobra 1934. godine.