Šumadija pala na kolena

NA delu splitske rive, koja je nosila naziv „Obala majora Stojana“, po prvom srpskom oficiru koji je ušao u Split i preduhitrio Italijane 1918. godine, podignuta je velika platforma na kojoj je bio izložen kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra. Opelo je držao vladika dalmatinski Irinej Đorđević sa 80 sveštenika. Stanovnici ovog dela Dalmacije masovno su dolazili da odaju poslednju poštu svom suverenu.

Kada je voz krenuo za Beograd vladika Irinej je odredio sveštenika Momčila Đujića i jednog monaha iz manastira Svetog arhangela, odnosno iz manastira Krka, kako ga narod zove, da budu u pratnji. Svedočenje Momčila Đujića, četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata, na ove dane, zabeleženo je aprila 1998. godine.

„U planu reda vožnje bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima. Pred ulazak u Dalmatinsko Kosovo, pozvao me je „komandujući sprovodnik voza“ oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima osamnaest sela i samo tri hrvatske porodice. U Dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda. Bilo je sigurno više od deset hiljada ljudi. Komandant voza odlučio je da se ovde stoji pola sata.

Krenuli smo dalje prema Kninu. Tamo je bilo više od pedeset hiljada ljudi... Sledeća stanica bila su Plitvička jezera. Nije bilo manje od trideset hiljada... i Srba i Hrvata. Tu je jedan visoki Ličanin, sa dugačkim brcima, ogromna ljudeskara, održao govor. Opraštao se od kralja Aleksandra. Na kraju besede opsovao je majku Hrvatima i rekao:

’Šta ćete vi ovde! Vi ste ga ubili!’

I došlo je do strašne tuče između Srba i Hrvata. Komandant voza se malo kolebao, onda je vojnicima naredio da uđu u voz i krenuli smo ka Zagrebu.

Ja sam u međuvremenu dobio visoku temperaturu i iz Zagreba su me vratili kući.“

Na dan sahrane, 18. oktobra, od šest sati izjutra bilo je nemoguće kretanje ulicama Beograda bez propusnica. Strani izveštači su pisali da je „bezbednost bila tako savršeno organizovana da sam bez muke mogao stići na mesta koja su bila određena za praćenje sahrane. Na Terazijama, uzdiže se šuma zastava; tu su horovi koji će čim bude započela molitva u Sabornoj crkvi, zapevati tužne pesme. Jedan krupan Crnogorac u narodnoj nošnji, s pištoljem za pojasom, u širokim pantalonama plave boje, gorko plače.

Zatvoreni automobili izaslanika i diplomatskog kora brzo promiču prema Sabornoj crkvi: knez Pavle, engleski princ, vojvoda od Kenta Đorđe, venčani kum kralja Aleksandra, koji je po srpskom običaju i kum dece Aleksandra I, predsednik Francuske Lebren, bugarski princ Kiril, rumunski kralj Karol i princ Nikola, italijanski princ Duka od Spoleta, nemački ministar Gering...!

I poslednji automobil. Čuju se uzvici: Živeo kralj! Prolaze kraljica i kralj Petar. Zvona snažno odjekuju. Sivo nebo paraju avioni u niskom letu.

Kreće povorka. Napred je krst i koljivo koje nose pitomci vojnih škola obučeni u tamnoplave šinjele zakopčane do grla, zatim komandant pogrebne povorke na konju, a za njim jedinice vojske: najpre jugoslovenske, zatim savezničke, pa potom vojnici prijateljskih zemalja.

„Sedam malih pitomaca iz Sen-Sira u jednom redu, engleski mornari, čehoslovački vojnici, Rumuni koji u stroju njišući se po taktu, desnu ruku drže slobodno na kundaku puške, Grci sa nogama stegnutim belim uvijačem, s crnim kićankama, s kratkim belim plisiranim suknjama. Zatim jugoslovenski gvozdeni puk.

Tu je grupa u kojoj su ljudi iz naroda, došli u jedinoj odeći koju imaju, nosioci najvišeg srpskog odlikovanja - Karađorđeve zvezde! Dva oficira kraljeve garde vode kraljevog konja. Dvadeset i jedno oklopno vozilo ukrašeno crninom, prenose petnaest hiljada posmrtnih venaca.

Horovi u povorci prihvataju tužne pesme horova koji se nalaze na ivičnjacima ulica. Orkestar Cigana, u crnim kaputima, gologlavi, s violinama u rukama, i saksofonima koji osećajno sviraju pogrebni marš.

Nailazi pravoslavno sveštenstvo, u pozlaćenoj odeždi, s kamilavkama na glavi. Pred patrijarhom se sve glave saginju.

„Zastave se obaraju, narod pada na kolena: na lafetu koji vuku oficiri i vojnici kraljeve garde prolazi kovčeg, tako mali, kovčeg vojnika. A onda, kraljica s velikom lentom koja se vidi pod crnim velom, uz nju mladi kralj. Kralj dečak, s perom na sokolskoj kapi, gleda pravo u zastave, u vojnike.“

Na trgu ispred železničke stanice jugoslovenske i trupe prijateljskih zemalja defiluju pored kovčega. Nastupaju vojnici 150. puka. Zatim vojni orkestar.

Nešto docnije nailazi automobil pun dece. U njemu je kraljević Tomislav. Stoji uspravno sa podignutom rukom na kapi u znak pozdrava narodu koji je došao na poslednji ispraćaj njegovom ocu.

Povorka ulazi u voz - do Mladenovca. A dalje do zadužbine Karađorđevića na Oplencu - automobilima.

U Mladenovcu, seljaci solunci, stari ratnici, spustili su kovčeg iz voza. Put je s obe strane načičkan narodom u narodnoj nošnji. Kako nailazi kolona tako narod pada na kolena. Sveće podrhtavaju u rukama. Na čelu povorke ogroman transparent: „Čuvaćemo Jugoslaviju cenom naše krvi“. Ceo put je zasut cvećem. Danima ga niko neće podizati.

Iznad crkve na Oplencu koja se uzdiže nad valovitom Šumadijom oko Topole, nadleću avioni. Zatim zvone zvona. Tiska se 50.000 ljudi, uglavnom seljaka, na malom, zbijenom prostoru. Nikada do tada nije zabeleženo da su mase tako spontano i iskreno iskazivale svoj bol. Hiljade žena po selima povezale su crne marame na glavama.

Oni isti seljaci - solunci unose kraljev kovčeg u mauzolej koji je on završio ispunjavajući amanet oca Petra Prvog Karađorđevića. Aleksandrova izričita želja bila je da crkva na Oplencu bude sinteza srpske srednjovekovne umetnosti. Unutrašnji deo crkve je od belog mermera pokriven freskama, mozaicima, i reprodukcijama fresaka iz starih srpskih manastira.

Posle opela kraljevo telo je spušteno u kriptu. Samo su članovi kraljeve porodice, vladari, članovi kraljevske porodice i maršal Peten prisustvovali poslednjim počastima pred polaganje u grob.

POČAST NEMACA PROTIVNIKU

SAHRANA kralja Aleksandra bila je najznačajniji politički događaj tog vremena. Bio je u epicentru interesovanja ne samo evropske već i američke javnosti. Nemačku je zastupao G. Gering, u pratnji generala Rajhsvera g. fon Blaškovica i pomorskog kapetana barona g. Harsdorfa. Oni su položili venac sa posvetom: „Svome negdašnje herojskom protivniku u bolnoj pogruženosti - nemačka vojska“.