Naslednik krune Romanovih!

KRALj je stekao veliku popularnost i ljubav srpskog naroda što se videlo i prilikom njegove sahrane. Ali, stekao je i veliki broj neprijatelja, kako u Evropi i svetu međunarodne politike, tako i unutar Kraljevine, među hrvatskim, makedonskim i šiptarskim ekstremistima i jugoslovenskim komunistima. Svi oni su očekivali da nešto ućare od njegove smrti. I nije isključeno da su svi pomalo učestvovali u atentatu.

Ko je profitirao od ubistva kralja Aleksndra, kome je njegova smrt išla u korist? To su obavezna pitanja koja se postavljaju u ovakvim slučajevima. Međutim, u konkretnom slučaju mnogo je lakše odgovoriti na pitanje: A ko nije?

Direktnu korist jedino nije imala Aleksandrova porodica i nije profitirao srpski narod.

Politički odnosi postajali su sve komplikovaniji što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Radića, vođstvo Kominističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo da je nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše.

Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost „velikosrpske buržoazije“, i uputili direktivu članstvu za „oružani ustanak“. Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost.

U pozivu Hrvatima se kaže „kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojujete svoju slobodu i svoju državnu samostalnost“. Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja sili kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoarskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji...

U međuvremenu Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Preko 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utučište u Jugoslaviji. Imperatorka Marija Fjodorovna, koja je nekim čudom uspela da preživi, i preko Krima pobegne za Dansku, po svom štićeniku Bagrationu Timurasu, šalje ruku svetog Jovana Krstitelja na čuvanje kraljevskoj kući Krađorđevića. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih.

U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. U Beču je organizovana i grupa jugoslovenskih komunista, kao „vojna ćelija“. Njome je rukovodio Mustafa Golubić, nekada pripadnik zavereničke organizacije „Crna ruka“, za koga se sumnjalo da se godinama bavi konspirativnim radom, između ostalog i planiranjem atentata na kralja Aleksandra.

Marjan Stilinović, istaknuti član KP Jugoslavije od njenog osnivanja, a posleratni glavni urednik „Borbe“, ambasador i savezni poslanik, bio je član Mustafine grupe. On je zapisao da je gotovo svaki sastanak počinjao Mustafinim rečima:

„Aleksandra treba ubiti. To je ključ jugoslavenske revolucionarne politike i drugog rješenja i izlaza nema i ne može da bude“.

Na zahtev jugoslovenskih vlasti Golubić je sredinom dvadesetih godina prošlog veka proteran iz Beča.

Ustaški pokret vuče korena od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv „frankovci“ za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije.

U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj - rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se juna 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog Ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra. Sve to nadzire Musolini.

Ustaški „ustanak“ je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu, uhapsili jednog od kolovođa, Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje.

Moralnu podršku „ustanku“ pružilo je i rukovodstvo KPJ koje je uputilo proglas „cijelom hrvatskom narodu“ da podrži ustaše. Ali i ovaj njihov poziv nije naišao ni na kakav odaziv. Ova avantura nazvana je „lički ustanak“, i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija.

VMRO je bila još jedna organizacija koja je odgovarala i Italiji i Sovjetskom Savezu, koje su je ohrabrivale i materijalno i moralno. VMRO je bio i članica Kominterne, ali je uživao punu naklonost bugarskih vlasti. Atentator na kralja Alksandra Vladimir Černozemski bio je i član KP Bugarske. Ova organizacija imala je pod svojom kontrolom čitav jedan bugarski administrativni, Petrički okrug, u kome je praktično organizovala svoju državu. Ubirali su sve dažbine i u potpunosti paralisali rad domaće policije.

SAVEZ RIMA I MOSKVE

SOVJETSKI Savez i fašistička Italija iako su zastupale sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve među kojima će najznačajniji biti rušenje „versajskog poretka“. A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku izvoza revolucije preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR-u ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se oni međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu.