Mala Antanta, velika briga

KRAJEM dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka međunarodna situacija u Evropi postaje veoma složena. Pobedom fašizma u Italiji, a naročito nacizma u Nemačkoj, izmenila se međunarodna politička klima. Interesi Nemačke i Italije su se sukobljavali u jugoistočnoj Evropi. Hitleru nije mnogo trebalo da shvati šta taj deo Evrope za Nemačku znači, kako politički tako i ekonomski. Plan anšlusa Austrije je pripremao već od jeseni 1933. godine, uprkos tome što je znao da će naići na protivljenje zapadnih sila i zemalja Male Antante

Posebno je jak otpor dolazio od Musolinijeve Italije, koja je od 1933, pošto je Austrija „odbacila sve demokratske primese svog sistema“, održavala bliske odnose sa vladom u Beču. Nacionalsocijalistički puč 1934. i ubistvo austrijskog federalnog kancelara Dolfusa zaoštrili su odnose između Nemačke i Italije gotovo do potpunog prekida.

U međuvremenu, pod pokroviteljstvom Italije, Oto Habzburški se proglašava nadvojvodom austrijskim, štajerskim, koruškim, i kranjskim te kraljem Hrvatske, Slovenije i Dalmacije i najavljuje povratak na presto. Tih dana, u mnogim evropskim listovima mogla se videti karta „Nove Evrope“, koju će objaviti i „Politika“. Na njoj nema Jugoslavije, već samo Srbija u granicama pre balkanskih ratova. Austrougarska bi obuhvatala Sloveniju, delove Hrvatske i sve severno od Save i Dunava, a Makedonija bi bila ustupljena Bugarskoj. Sav prostor južno od Save i Dunava, osim Srbije, označen je kao italijanski protektorat.

Države koje su bile poražene u Prvom svetskom ratu: Austrija, Mađarska i Bugarska, ohrabrene i Musolinijevom i Hitlerovom politikom, tražile su reviziju ugovora u Versaju, jer su izgubile velike prostore na kojima je njihov živalj. Na neki način to je tražila i Italija, koja je bila među pobedničkim državama, pošto nije dobila Dalmaciju i ostrva.

Uočavajući brojne pretnje opstanku njegove kraljevine, kralj Aleksandar kreće u diplomatsku ofanzivu. Ubeđuje kralja Rumunije i predsednika Čehoslovačke da naprave Pakt o novoj organizaciji vojnog saveza Mala Antanta. Na konferenciji u Ženevi, 14-16. februara 1933. godine potpise na ovaj dokument stavili su oponomoćeni ministri Jevtić, Titulesku i Beneš.

Tako je Mala antanta, vojni savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, u Ženevi prerastao organizaciono u „višu međunarodnu zajednicu, sa pravnim elementima koji do tada nisu postojalo ni u jednom bilateralnom ili regionalnom savezu“. O pravnom karakteru ove zajednice diplomate i teoretičari državnog prava imali su podeljena mišljenja: od federacije, konfederacije, odnosno saveza država, do unije. Jedni su je upoređivali s britanskim Komonveltom, a vidoviti pojedinci su je predstavljali kao savršen obrazac buduće evropske unije. I nisu pogrešili. Taj dokument sadržao je sva svojstva koja danas poseduje Evropska unija.

Šta je značio u tom trenutku ovaj savez, najbolje ilustruju statistički podaci objavljeni u beogradskom „Vremenu“ 21. februara 1933. godine, pod naslovom: „Mnoge će iznenaditi da je ovaj novi savez septembra 1934. održao i fudbalsko prvenstvo za prvaka nove zajednice. Učestvovali su Slavija i Sparta iz Praga, beogradski BSK i Venus iz Bukurešta. Evo, šta je, između ostalog, izveštavao u „Politici“ dan kasnije, dopisnik iz Praga M. Jovanović:

„Turnir fudbalskih prvaka Male Antante odigran je danas po podne po lepom vremenu i potpuno regularnom terenu Spartinog igrališta pred skoro 10.000 gledalaca. Kao što se moglo predvideti pobedili su favoriti Sparta i Slavija. Sparta je doduše samo velikom srećom i uz navijanje domaćeg sudije savladala BSK (3:1). Slobodno se može reći da je BSK ostavio i ovom prilikom vanredan utisak. Jedina ekipa koja je podbacila bio je tim Venusa iz Bukurešta“.

Tada je naš proslavljeni golman Milutin Jakšić debitovao kao profesionalac u dresu Slavije protiv Venusa.

Ovim potezom Jugoslavija u međunarodnim odnosima počinje da zauzima značajno mesto. A lični uticaj kralja Aleksandra postaje još veći. On kreće u misiju mira: posećuje Bukurešt. Potom razaračem „Dubrovnik“ odlazi u Grčku, Tursku i Bugarsku. Ove aktivnosti dovele su do potpisivanja Balkanskog sporazuma, 9. februara 1934. godine, između Jugoslavije, Grčke, Turske i Rumunije. Bugarska se ovom paktu nije pridružila. Kod većine njenih stranaka preovladalo je uverenje da mora da dođe do revizije Versajskog ugovora.

Jugoslovenski suveren se ne miri sa postojećim stanjem. Njegova poseta Sofiji krajem septebra 1934. godine bila je više nego trijumfalna. I car Boris je počeo da popušta. Izglađeni su mnogi nesporazumi sa Bugarskom. Balkanska federacija, koja bi bila značajan faktor u evropskoj politici, bila je na vidiku...

Pred put u Marselj Aleksandar je dogovorio i rešenje za hrvatsko pitanje. Maček je tada iz Sremske Mitrovice prebačen u jednu katoličku bolnicu u Zagrebu, a Korošec oslobođen izolacije sa Hvara...

Francuska je nastojala da ojača svoje veze sa Malom Antantom. Takođe je nastojala da odnosi između Francuske i Italije postanu bolji, a težila je i smirivanju odnosa između Jugoslavije i Italije. Luj Bartu započinje intenzivnu diplomatsku aktivnost i posećuje Prag, Bukurešt i Beograd, a planira posetu Rimu. Hitler optužuje Francusku da hoće, zajedno sa svojim saveznicima, da „okruže Nemačku“ kao što su to sile Antante učinile 1914. godine.

Idealno rešenje za sve koji su hteli da promene „versajsku Evropu“ bilo je skloniti sa scene i kralja Aleksandra i Luja Bartua.

Sutra: U senci „Tevtonskog mača“