U senci “Tevtonskog mača“

UBISTVA u Marselju i posle osamdest godina, još su pod velom tajne. Otvaranje ove istorijske škrinje otkriva da nema duplo, već možda i petoduplo dno. Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija... svako je imao poneki razlog da kralj Aleksandar i Bartu nestanu sa političke scene. Svoje razloge su imale i ustaše, VMRO, komunisti... Zato i danas francuski i britanski arhivi kriju dokumenta koja bi ukazala na političku pozadinu atentata.

Prvi znaci da se neće istraživati politička pozadina ubistva kralja Aleksandra i ministra Bartua, stigli su iz Londona samo nekoliko nedelja posle marseljske tragedije. U Britanskom institutu za međunarodne odnose održano je predavanje „Ubistvo kralja Aleksandra. Pozadina i efekti“. Predstavnici londonskog establišmenta skoro su jednoglasno zaključili: „...ne sme se dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko“.

I nisu dozvolili!

Odmah posle atentata najbolji pravnici pripremili su vrlo argumentovanu tužbu Društvu naroda protiv Italije i Mađarske. Istog trenutka iz Londona i Pariza krenuo je talas diplomatskog pritiska na Beograd da se povuku optužbe protiv Italije i da se drastično ublaže protiv Mađarske.

Jugoslavija odustaje od optužbe protiv Italije i doživljava da Društvo naroda donese farsu od rezolucije vezanu za Mađarsku. Na kraju je ispalo da niko u zemlji našeg severnog komšije nikada nije ni čuo ni video niti jednog jedinog ustašu.

A naši prijatelji Francuzi su svojim perfidnim igrama doveli do toga da je kraljica Marija bila prinuđena da povuče svoju privatnu tužbu pred francuskim sudom protiv ubica svog muža.

Suđenje je započelo tek 18. oktobra 1935. godine, u malom mestu Eks an Provans, odakle su teroristi i krenuli na izvršenje zločina. Sudilo se Zvonimiru Pospišilu, Ivanu Rajiću i Miji Kralju, kao neposrednim učesnicima u izvršenju atentata, Anti Paveliću, Eugenu Kvaterniku i Ivanu Perčeviću, kao naredbodavcima. Suđenje je održano u najkatoličkijem gradu u Francuskoj, a odbrana je tvrdila da su optuženi proganjani u Jugoslaviji zbog katolicizma.

Sve je to uticalo da sud, u februaru 1936. godine, ne izrekne najtežu kaznu, već doživotnu robiju. Advokat Sent Oban se čak hvalio da su porotnici najpre odlučili da optužene oslobode krivice, ali su promenili odluku pošto je predsednik suda Loazan energično objasnio do kakvih bi teških posledica došlo kad bi optuženi teroristi bili oslobođeni.

Krajem 1939. u Beogradu se pojavio prevod nemačke knjige „Tragovima Sikret servisa“. Jedan deo ovog izdanja posvećen je marseljskom masakru. Nemci su optužili Engleze da su oni organizatori ubistva. Razlog: nerešeni problemi oko koncesije nalazišta olova, cinka. Još 1930. kostatovano je da su olovni koncentrati sadržavali šest odsto srebra, a koncentrati cinka manje količine zlata. Ovaj nalaz nije saopšten vladi, već je skupoceni koncentrat olova i cinka slat u Englesku“.

Protesti jugoslovenske vlade nisu urodili plodom, pa je na kraju intervenisao kralj potpisavši dekret kojim se ograničavaju engleski profiti. Ovaj dekret nije nikad stupio na snagu. Aleksandar I bio je nepodmitljiv, a upotrebiti silu protiv njega - i za to je bilo kasno. Trebalo ga je ukloniti na drugi način.

Tražio se revolucionarni pokret i pronađen je VMRO, kojem je bio cilj rasparčavanje Jugoslavije...

Najčudije je to što su ubistvo Aleksandra I najbolje iskoristili engleski koncesionari jugoslovenskih nalazišta olova i cinka, jer je odjednom nestao dekret koji je kralj potpisao baš pred svoju smrt... Nije li i ovaj dekret žrtva Sikret Servisa! - zaključuju na kraju anonimni autori ove zanimljive brošure.

Ubistvo već pomalo zaboravljenog Karađorđevića ponovo dolazi u žižu kad je u istočnoberlinskom listu „Nova Nemačka“, 23. maja 1957. objavljeno da je kapetan Hans Špajdl 1934. godine, kao pomoćnik vojnog atašea u Parizu, po Geringovom naređenju, organizovao ubistvo kralja Aleksandra i Luja Bartua.

Dva meseca kasnije, 17. jula, održana je međunarodna konferencija za novinare na kojoj je predočeno i Geringovo pismo Špajdlu od prvog semptembra 1934. u kome se govori o dve Hitlerove odluke oko operacije „Tevtonski mač“. Novinarima je pokazana i kopija izveštaja nemačkog špijuna G. E. Haaka sa opisom kretanja kralja po dolasku u Marselj i detaljnim opisom strukture obezbeđenja. Istočni Nemci nisu se zadržali na ovome. Objavili su knjigu pod naslovom „Tevtonski mač“ sa faksimilima dokumenata. Zanimljivo da je izdavač bilo Ministarstvo za nacionalnu odbranu DR Nemačke.

Naravno, Bon nije sedeo skrštenih ruku. Odmah je odgovorio da je reč o grubim falsifikatima da bi se diskreditovao Hans Špajdl, tada glavnokomandujući Kopnenih snaga NATO za Srednju Evropu.

Endrju i Anela Toridajk, autori knjige „Tevtonski mač“, svoje štivo završavaju ovim rečima:

„Nemačka tajna služba je nadigrala francuske organe bezbednosti i kapetan Špajdel je položio jedan težak ispit“.


Kraj