Kocka je bačena, srca gore!

ISKORISTIO sam svoje beleške koje sam vodio iz dana u dan za vreme celog rata, svoje dopise koje sam slao švajcarskim, francuskim, holandskim listovima itd. i svoje uspomene koje su mi se zadržale u sećanju. Uzdržao sam se, koliko je bilo moguće, da dajem opis samih bitaka. To je deo koji bi trebalo da bude rezervisan jedino za vojna lica od struke, kvalifikovanija od jednog čoveka koji je bio samo slučajno u vojsci i čije je znanje strategije i ostalih vojnih nauka više nego oskudno. Video sam dosta bitaka, prisustvovao sam njima, ali priznajem da nisam bogzna šta razumeo. Ipak sam razumeo jednu stvar: da se pobedi, treba ići napred, i to mi je dovoljno, jer ja nisam bio vojskovođa.

OD austrougarskog ultimatuma Srbiji živelo se u Švajcarskoj u grozničavosti, jer se vrlo dobro osećalo da je ovaj ultimatum bio samo jedna prikrivena objava rata. Ovaj put, svet je bio ubeđen da će Austrougarska, ohrabrena i podstrekavana od Nemačke, pokušati da potčini balkanske zemlje koje su se opirale njenoj želji za ekspanzijom na Istoku. Duboko razočarani ishodom balkanskih ratova od 1912. i 1913, Austrijanci, koji su živeli u Švajcarskoj, nisu nimalo prikrivali to razočaranje i gledali su samo u jednom pobedničkom ratu protiv Srbije lek za ovu situaciju koju su smatrali nesnosnom.

Isto tako se osećalo da se Nemci spremaju u potaji. Zaista, saznalo se da su nemački konzuli, naročito u Južnoj Americi, dobili naređenje da navedu svoje zemljake da vrate u Nemačku svoje uloge koje su imali u stranim bankama. Takođe se saznalo da konzuli, naročito konzul u Lozani, pozivaju rezerviste u inostranstvu i dele im, u zapečaćenoj kuverti, naredbe za kretanje sa naznačenjem zbornog mesta i to u slučaju objave rata. Šta više, od dana kad je upućen ultimatum Srbiji izvesni Nemci, rezervni oficiri, obilazili su automobilom švajcarsko-francusku i švajcarsko-nemačku granicu. Tako konzul Filsinger, takođe rezervni oficir, nije bio gotovo više nikada u Lozani i to već od Sarajevskg atentata. Naprotiv, njegove kancelarije konzulata bile su postale prave kancelarije generalštaba.

Po lozanskim ulicama i trgovima guralo se gusto mnoštvo sveta. Dobacivale se reči. Vojnici naše milicije, već u punoj opremi, kretali su na svoje zborno mesto. Prodavci novina vikali su naročita izdanja novina. "Kocka je bačena, srca gore".

Ja sam bio oslobođen vojne dužnosti zbog jedne urođene mane srca, pa, ipak, osećao sam da mi je nemoguće da sedim miran kod kuće, dok drugi brane otadžbinu i dok se prijateljske zemlje biju za pravo i slobodu protiv brutalne sile i nepravde. Da i pored toga budem primljen u našu vojsku, bilo je nemoguće. Naši lekari nisu hteli jednog "kardijaka". Ali bilo je još drugih mesta, isto toliko korisnih za odbranu zemlje.

Nisam zabadava bio tehnički policajac. Naša zemlja već je bila na putu da još više postane središte špijunaže, naročito za dva centralna carstva. Ponudio sam dakle našem generalštabu svoju saradnju u službi kontrašpijunaže i moja ponuda je bila prihvaćena oberučke. Pošto sam bio celim svojim srcem za saveznike, postavio sam uslov da se bavim samo nemačkom i austro-ugarskom špijunažom.

Pregovori su bili započeti, kad me je jednog jutra, krajem meseca avgusta, moj stari prijatelj Nikola Petrović, srpski generalni konzul u Ženevi, telefonski zamolio da svratim do njega što pre mogu, da mi saopšti sadržinu jednog telegrama. Pošao sam dakle u Ženevu, gde me je Nikola zamolio, u ime srpske vlade, da pođem da izvršim anketu o austrougarskim zverstvima koja je počinila vojska Njegovog apostolskog veličanstva na mačvanskom frontu.

Jedna anketa ove vrste padala je u moju specijalnost i, povrh toga, u zamašaj usluge koju ću tako moći učiniti saveznicima. Smesta sam prihvatio ponudu. Kad treba da se krenem? Odmah, ako je to moguće. Toga dana bio je četvrtak. U subotu ujutro putovao je jedan kontingent švajcarskih lekara koje je angažovala Srbija da nadoknadi oskudicu u svojim sopstvenim lekarima. Ja ću im se pridružiti.

Te subote ujutro u devet sati otputovao sam iz Lozane sa pet lekara i sa dve žene lekarke, od kojih je većina ostavila kosti u lepoj srpskoj zemlji.

I eto nas u Skoplju. već je noć u veliko i mršavi petrolejski fenjeri u dve-tri acetilenske svetiljke osvetljavaju svojom mršavom svetlošću mnoštvo ljudi, koji trče, gestikuliraju, viču. Jedan oficir, šef stanice, prilazi mi da me povede u jedan neosvetljeni austrijski vagon prve klase - ratni plen - koji treba da me odveze u Niš. Mali restorani i prčvarnice koje okružuju stanicu, već odavno su prazni. Ali jedan oficir, rezervni kapetan sa sedim brcima, kojega sam kasnije ponovo našao na solunskom frontu, sažalio se na Švajcarca i ljubazno doneo hleba, jaja i pečene jagnjetine i ponudio me rakijom iz svoje velike čuture.

Koliko sam dugo spavao? Ne znam. Znam samo da smo u sedam sati ujutro ušli u suru nišku stanicu. I tako, krenuvši iz Lozane u subotu u devet sati jutro stigao sam u Niš u petak u sedam sati ujutro. Moj put je trajao sam pet dana i 22 sata, a to je tada bio rekord brzine za putovanje u vreme rata na rastojanju Lozana - Niš. Danas, avionom, mogu stići brže.

Malim mladenovačkim vozom stigao sam, kasno uveče, u Valjevo posle beskonačnog putovanja u jednom vagonu za putnike, pretrpanom i punom uglja i crne čađi koju nam je sipljiva lokomotiva slala u izobilju. Na stanici me je prihvatio jedan oficir koji mi je bio poslat u susret i poveo u hotel "Sekulić" da se umijem i, zatim, direktno u oficirsku "menažu" na večeru. Ništa nisam mogao videti od varoši sem mračnih ulica pokrivenih debelim i lepljivim blatom na kome je odsevala bleda svetlost nekoliko retkih petrolejskih fenjera.

Žurim da se obučem i da izađem te da se upoznam sa ovom varoši i njenim stanovnicima među koje me je doveo ratni slučaj.

Ulice pred hotelom "Sekulić", koji je na uglu, pune su sveta i kola. Svuda, pored zidova, sede sredovečni seljaci koji su došli da se jave u svoje jedinice trećeg poziva. Čekajući da iziđu pred kontrolnu komisiju, oni jedu i sunčaju se. Ima među njima cigana sa brozanim licem kao Indijanci. Oni su okruženi članovima svojih porodica, ženama i decom, koji nose životne namirnice. Jedna vrlo stara Ciganka, sa lulom gotovo bez kamiša u ustima, sedi na pragu jedne kuće. Kažu mi da je ispratila svoga sina koji je otišao pre tri dana sa svojim pukom i "da ga čeka da se vrati". Jadna babo, verovatno ćeš uzalud čekati!

Ovaj svet je ćutljiv, ozbiljan, ali u vedrim očima ljudi čita se da su rešeni da brane nezavisnost svoje zemlje i da se ne boje da žrtvuju svoje živote.

Sutra: Herojska kolona ranjenika