Herojska kolona ranjenika

OFICIRI, žureći za poslom, prolaze ne zaustavljajući se, ulicama Valjeva gde se na mnogim, mnogim kućama vije crna zastava. Beskonačni nizovi seljačkih kola koje vuku volovi, idu jedna za drugima. U kolima sa četiri točka leže bleda i nepokretna tela u pocepanim i prljavim uniformama i sa zavojima koji više nisu čisti. Na prsima nose objave, zakačene za jedno dugme. To su teški ranjenici koji se dovoze sa bojišta na volujskim kolima. Već četiri-pet dana oni tako putuju u ovim kolima bez udobnosti i bez zaštite od kiše i nevremena. Njihove rane su zaražene; ponegde po njima gamižu crvi.

Austro-Ugarska je napala Srbiju, iscrpljenu od tri uzastopna rata. Srbija nema više ništa da bi negovala svoje ranjenike. Umesto aseptičnog pamuka, rane se pokrivaju kuvanom slamom.

Ove ranjenike prenose u bolnice, gde će nam njima izvršiti operacije bez uspavljivanja, jer nema sredstva za anesteziju. Ćuteći, sprovodnici kola, mobilisani seljaci trećeg poziva, prate svoj bolni tovar. Oni puše cigaretu i njihov ozbiljni pogled pokazuje da razumeju tragični udes svoga naroda - udes koji hoće da sloboda srpskog naroda bude iskupljena najtežim žrtvama koje čovek može da podnese.

Drugi nizovi volujskih kola dolaze iza prvih. Ova kola su prazna. To su kola koja su vozila hranu i municiju za one koji se biju na frontu i koja se vraćaju prazna da budu ponovo natovarena i da se opet vrate. U neka od ovih kola upregnuti su bivoli.

Bolnice su mnogobrojne, suviše mnogobrojne. Škole, kafane, gotovo svaka malo prostranija zgrada koja nije upotrebljena za boračke potrebe, pretvorene su u bolnice. I još ih nema dovoljno. Ranjenici se čak moraju smeštati pod velike šatore u avlijama. Pukovnik Stajić, major Vulović, Holanđanin dr Tienhoven i drugi vrše operacije bez prekida.

Veličanstvene i mirne energije koje još nalaze lepu reč da uliju hrabrosti ranjenicima kojima često nema više spasa, ovi lekari rade bez odmora, uz pomoć svojih bolničara i nekoliko dobrovoljnih velikodušnih bolničarki, i to sa najograničenijim sredstvima. Balkanski ratovi i albanska ekspedicija utrošili su sav materijal i nije bilo vremena ni potrebnog novca da se ponovo dopuni. Ko može da pobroji sve glavobolje što su ih osetili ovi heroji - jer lekari na srpskom frontu bili su pravi heroji samoodricanja i predanosti - konstatujući da su nemoćni, jer nemaju sredstava?

A njihovi bolesnici! I oni su bili heroji. Nikad niste čuli jauke bola, tako pojmljive na ovakvim mestima. Strljivo, stoički, ranjeni srpski vojnik očekivao je ili da ozdravi ili da umre. Jedva ste čuli da se sa usana ovih koji najviše pate, otme jedno "Bože!" ili "Majko!" Na austrougarske ranjenike, izmešane sa srpskima, uticao je ovaj primer da su i oni postali ćutljivi.

Tako se održavao veličanstveni moral u ovim improvizovanim bolnicama, kojima je često nedostajalo ono što je striktno najpotrebnije, i to pored sve strahovite smrtnosti koja je tu vladala, ne zbog nedostatka lekarske nege, nego zbog teškoće rana i usled infekcije zbog dugog prevoženja i oskudice antiseptičkog materijala na frontu. Bilo je nedelja kad je umiralo po 59 ranjenika dnevno i kad nije bilo više popova u dovoljnom broju da isprate ove jadnike do njihovog poslednjeg večnog stana.

Izlazeći iz varoši i penjući se grubo kaldrmisanim putem koji ide pored građanskog groblja, dolazimo do ovog improvizovanog večnog počivališta. Jedan seljak trećeg poziva pokazuje nam put. On vozi na jednim kolima sa dva konja jednog mrtvaca do njegovog poslednjeg stana. To je leš 22-godišnjeg vojnika i onaj koji je bio mladić pun života, leži sada u ovom grubo fabrikovanom sanduku, obojenom crno-smeđom bojom, sa belim krstom nacrtanim na poklopcu. Jedan krst iste boje, koji će biti usađen na grobu, nosi ime: Milan Macić.

Niko ne ide za ovim sandukom i, tamo gore, njega će sahraniti stari vojnici bez ceremonije. Ovi seljaci-vojnici vrše to bez uzbuđenja, kao svoju redovnu dužnost. Oni su na to isuviše navikli! Pedeset mrtvaca dnevno prošle nedelje, a ove nedelje dvadeset. Međutim nije prvi rat - to je četvrti!

Groblje je navrh brežuljka. Pravilno su nanizani bezbrojni grobovi sa prostim crveno-smeđim krstom koji nosi ime pokojnika. Tu ima Srba i Austrijanaca. Nekoliko krstova nosi natpis "nepoznat" ili prostije "H". Smrt sve izjednačava i vojnici počivaju pored svojih oficira. Nekoliko grobova okićeno je cvećem ili srpskom zastavom, i ove zastave, lepršajući se na vetru na ovom mestu smrti koje dominira dolinom, čine neobično snažan utisak. Pitam se da li nije naročito izabrano ovo mesto za žrtve rata. U svakom slučaju, ne bi se moglo naći ništa bolje. I tako ovi hrabri koji su pali za svoju otadžbinu, krstare nad ovom lepom plodnom dolinom, koja u obično vreme, mora davati sliku mira i spokoja.

Kad smo se vratili u varoš, jedan puk drugog poziva prolazi ulicama, sa muzikom na čelu. Oni idu na front. Ti vojnici kao da su odvaljeni od kamena, pravi Šumadinci između trideset i četrdeset i pet godina. Oni ni u čemu ne ustupaju svojim mladim drugovima. Sem oficira koji im komanduju i koji imaju uniformu, svi su ostali obučeni u seljačko odelo i sa opancima na nogama. Jedino obeležje ovih zakonitih branilaca otadžbine jesu njihove puške u čije su grliće udenute zelene grančice, opasač sa fišeklijom i bajonetom, i šajkača zelenkaste boje.

A Austro-Mađari, iako su znali da su raniji ratovi ispraznili srpska slagališta, proglasili su ove ljude komitama, pa su nemilosrdno masakrirali ove jadne rezerviste drugoga i trećega poziva, kada su im padali u ruke kao ranjenici, ili kao zarobljenici.

U Valjevu je posmatraču odmah padao u oči veliki broj austrougarskih zarobljenika koji su se slobodno šetali. Jedna mala vrpca u rupici njihove sure uniforme kazivala je da su bili srpske rase. Poverenje koje su im ukazivale vlasti, čini ovima veliku čast, ali ja sam se često pitao da li im to nije kadgod, bilo vrlo rđavo vraćeno. Doista je bilo i suviše lako kazati se Srbinom - o Jugoslovenima se još nije govorilo u tom času - i ostati u duši crno-žut.

Svakako, video sam mnogo ovih zarobljenika "Srba" kasnije u našim redovima na Solunskom frontu, ali da su svi oni koji su isticali srpsku trobojku u početku neprijateljstva, pošli za njihovim primerom, mi bismo imali ne samo jednu jugoslovensku diviziju nego jednu silnu jugoslovensku vojsku na položajima Sokola, Veternika i Kožuha.

Sutra: Srpska duša generala Šturma