Lekari pali pored bolesnika

BLAGODAREĆI preduzetim merama i slabljenju virusa, strahovita smrtnost koja je u početku dostizala do 30 procenata, bila je pala na 15, a 24. aprila u Kragujevcu je bilo samo 695 obolelih od pegavca. Ali četvrtina srpskih lekara, već inače malobrojnih od objave rata, ostavili su živote na svom bojištu pored svojih bolesnika.

Među ovim herojima dužnosti i samoodricanja nalazi se takođe jedan švajcarski lekar koji je pohitao u pomoć Srbiji, dr Ernst iz Berna. On je do poslednjeg časa negovao svoje sopstvene kolege, i pao je mrtav pored kreveta jednog svog bolesnika. Iako je njegov grob dugo zaboravljen, srpski narod će umeti da se seti ovog mesta gde zauvek počiva jedan čovek daleko od svoje otadžbine, čovek koji se žrtvovao iz prijateljstva za svetu stvar na krst razapete Srbije.

Kragujevac je pun savezničkih lekara i bolničarki. Tu je engleska vojna misija sa pukovnikom-lekarom Henterom na čelu. Tu je ruska bolnica preseljena iz Valjeva u Kragujevac. Tu je isto tako francuska vojna misija koja broji 100 lekara i kojom upravlja pukovnik lekar Žuber. London izigrava, kao za vreme celog rata, ulogu zaštitnika prema Srbiji, koji hoće da pomaže, ali koji hoće takođe da zapoveda. Francuzi su stavili svoje lekare na potpuno raspolaganje srpskom generalštabu.

U ovim okolnostima, nije dakle nimalo čudno da je francuska vojna misija imala mnogo bolji rezultat nego engleska. Čovek je svuda sretao francuske lekare na frontu, u jedinicama, po varošima i po selima, gde pelcuju stanovništvo i vojne ličnosti. U Kragujevcu, u jednoj sali kafane "Šumadija", radio je dr Garnije. On je pelcovao 1.500 stanovnika nedeljno protiv kolere, i oni dolaze dobrovoljno. Nemam nimalo namere da tvrdim da Henterova misija nije bila takođe korisna, ali njoj je London strogo propisao zadatak, i ako London nije mogao znati gde je njena pomoć bila najhitnija.

Pored ove engleske vojne misije, bilo je još privatnih misija istog porekla. Tu je misija gospođe Stobart, jedne opasne feministkinje. Sem njenog muža i pastora, celo osoblje je žensko i prošlo je prvu mladost sem jedne devojke koja je vrlo mlada i kojoj se stoga mnogo udvaraju mladi ljudi u vojsci.

Bolnica pod šatorima gospođe Stobart bila je divno smeštena na jednoj velikoj livadi. Tu je sve bilo novo i trebalo je da posluži za lečenje zaraznih bolesti. Nažalost, tu je od zaraznih bolesti negovano jedino nekoliko nesrećnih članova misije, od kojih su dve-tri podlegle.

Tu je takođe misija škotskih žena u Serbien relif fond. Škotske žene su čestite žene, koje predano rade, kao lekarke ili bolničarke, ali njihov cilj sifražetske propagande i ženske emancipacije, morao bi se uspavati za vreme rata, jer je često bio isuviše očigledan.

U svemu, uvek sam imao utisak da su Englezi koji su vrlo dobro snabdevali svoje misije, trošili ogromno mnogo novca.

Ne mogu govoriti o Kragujevcu, a da ne pomenem "presbiro", odeljenje za zaštitu Glavnog štaba, kojim je upravljao, kao i u Valjevu, Slobodan Jovanović. Tu je on apsolutni gospodar, to je njegova stvar. On je tu namestio mnoštvo mladih ljudi i ljudi zrelih godina, koji nalaze da je lakše držati pero nego pušku. Uostalom, oni se ne služe suviše često svojim perom, već teraju šalu i to je gotovo sve što od njih traži njihov šef.

Tu opet, takođe, nalazimo profesora Branu Petronijevića koji čita i filozofira i preduzima najsavesnije mere predostrožnosti protiv rđavih mikroba. Prijatelj Slobodan je jedini koji zaista radi. On gotovo sasvim sam sačinjava "Ratni dnevnik", novine vojske. Ali ovaj posao ostavlja mu još dosta vremena da se zabavlja sa svojim osobljem i da organizuje tombole na kojima srećni dobitnik dobija ćurana.

U jednoj maloj povučenoj kući živi i radi vojvoda Putnik sa svojom desnom rukom, pukovnikom Živkom Pavlovićem. Njegova astma je pošla na gore. Gotovo stalno ga potresa mučan i bolan kašalj. Često je prinuđen da ostane u krevetu, ali produžava da radi danju i noću sa Pavlovićem koji sedi pored kreveta kao milosrdna sestra. On gotovo ne prima više nikoga sem šefova svoga štaba.

Imao sam, ipak, sreću da mene primi. Našao sam se tada pred jednim starcem vrlo, vrlo bolesnim, koga jedino njegov patriotizam, njegovo požrtvovanje za njegovu zemlju još održava među živima. On sada zna ko sam i govori mi otvorenog srca. Slabi zvuci njegovih reči mučno napuštaju njegove blede usne. On je stalno primoran da se prekida; napad kašlja trese tada ovo istrošeno telo. On mi priča sve svoje zebnje, ali takođe sve svoje nade. Srbija hoće, ona treba da živi! On me polako prati do izlaza, gotovo se više ne drži na nogama i dok ja silazim niz stepenice, on mi i pored jednog novog nastupa kašlja kaže zbogom svojom rukom bez mesa.

To je poslednja uspomena koju imam o ovom čoveku, čoveku koji je bio heroj samoodricanja i mučenik. Nisam ga više video. Danas, posle dugog izgnanstva u prijateljskoj zemlji, njegovo telo počiva u rodnoj grudi u beogradskom groblju. Išao sam tamo na hadžiluk i pomislio sam da bi njegovo mesto trebalo da bude na jednom od najviših vrhunaca srpske otadžbine gde bi, izložen slobodnom vazduhu, suncu i vetru, mogao da posmatra sve one zemlje za koje je vojvoda Putnik živeo, patio se i umro.

I dok se diplomati i političari uzrujavaju, život se u Kragujevcu produžava mirno u iščekivanju događaja koji su imali da iz temelja preobraze srpsku otadžbinu. Polja su lepa. Radi se tu neumorno. Ali tu čovek vidi samo žene, starce i decu gde vode snažne volove koji vuku velika kola puna mirisnog sena ili koji žanju zlatno žito.

Na jednom zavijutku puta, našao sam se pred vojničkim grobljem. Koliko krstova! Strašno je videti prostor ovog polja pokoja. Čitam natpise na prostim krstačama, postrojenima kao vojnici na komandu "mirno". Ima ih koje nose datum 1913, ali velika većina je od 1914. i 1915. Ima pokojnika svih godina: 17 godina, 20 godina, 25, 35, 40, 50, 60 godina. Ima ih tu na hiljade. Većina grobova su bez ukrasa.

Na ulazu u groblje, jedna koliba od slame na koju se uzverala loza od bundeve. Ovde žive čuvari groblja, dva-tri starija čoveka iz trećeg poziva. Oni su postali filozofi, otkad su videli toliko žalosti!

Izlazeći iz groblja, naišao sam na jedan mali logor drugog poziva. To je bio čas večere i straže zauzimaju svoje mesto da čuvaju park, pun divnih volova sa dugačkim rogovima, i dve velike haubice koje čekaju novi posao. Vojnici, pre nego što zaspu pod svojim privremenim šatorima, izazivaju sećanje na svoj mali zavičaj pesmom, praćenom tamburicom koju oni sami prave.

Eto kakvo je bilo proleće 1915. u Kragujevcu. Zatišje posle velikih žalosti i atmosfera prepuna teških neodređenih pretnja.

Sutra: Sloboda krenula od Soluna!