Srpska stopa na srpskoj zemlji

BITKA na Kajmakčalanu bila je niz upornih borbi u kojima su uzele učešća Drinska i Dunavska divizija i Prva timočka brigada, pomagane jakom srpsko-francuskom artiljerijom.

Ofanziva počinje 16. septembra i Drinska divizija zauzima važan položaj Kamenički ćuvik. Dunavska divizija zauzima prve kontroforove Soviča, ali borba ostaje neodlučena. General Vasić 18. septembra hoće da zauzme vrh Kajmakčalana, For Boris. Od praskozorja počinje priprema artiljerije, ali kakva priprema! Vrh planine iščezava u crnom i belom dimu. Depoi bugarske municije eksplodiraju i mešaju strahoviti tresak sa suvom i metalnom eksplozijom srpskih granata koje udaraju o stene.

Do 16 sati traje ovaj pakleni urnebes i, najednom, grobnu tišinu prekida naređenje: Pešadija napred! Tada se vidi kako se u dimu i magli pojavljuju sivi fantomi koji se nemo veru i koji iščezavaju. Iznenada odjekne jedan jedini dug poklič: "Ura!" Drinci su se uhvatili ukoštac s neprijateljem i kasapnica počinje. Bugari se kače "kao vaši", kako je kasnije rekao jedan francuski oficir.

U 21.30 greben je u rukama Srba. Oni su na granici svoje zemlje! Nema drveća na ovom visokom vrhu. Jedino kundaci bugarskih pušaka mogu snabdeti pobedničke vojnike drvetom za oskudne vatre. Sedeći oko njih, pobednici zagrevaju svoje zamorene udove, ukočene od hladnoće. Treperljiva svetlost vatri fantastično osvetljava ovaj haos bugarskih i srpskih leševa, napuštenih topova i razorenih rovova. Vojnik Petra Prvog staje ponovo svojom stopom na srpsku zemlju!

Neprijatelj, malaksao, naleće tek slabo idućih dana; tri-četiri protivnapada su lako odbijena. General Vasić je ipak nepoverljiv. On žurno prikuplja što više može trupa i 30. septembra daje znak za ofanzivu svojih 20 bataljona Drinske i 14 bataljona Dunavske divizije. Vojvoda Vuk sa svojim četnicima ostaje i dalje u rezervi.

Posle strahovite artiljerijske pripreme, pešadija je krenula na juriš. Borba traje gotovo tri sata. To je neopisiva gužva u kojoj se, kroz dim i maglu, vidi kako sevaju bajoneti i čuje se eksplozija bombi. U 11.30 svršeno je. Bugarin je definitivno oteran s Kajmakčalana na koji se više neće vratiti. On beži glavom bez obzira u pravcu Crne, ostavljajući sve - ranjenike, topove, puške, mitraljeze. Za njega je spas da se dokopa šume i doline. Ogromna gola i krševita kosa Kajmakčalana, Kočobeja i Floke pokrivena je smeđim mravima koji beže, beže.

Bugari se još drže na Kočobeju, Starkovom grobu i na Sivom bregu. U noći između 2. i 3. oktobra, tačno u 3 sata i 20, oni prekidaju paljbu i preduzimaju opšte povlačenje na levu obalu Crne reke.

Uveče, 3. oktobra 1916, 250 kvadratnih kilometara srpske zemlje sa 7 sela i 25 kilometara granice oslobođeno je.

Bitolj je zauzet. To je vrlo skupo stajalo. Nas više nema od 25.000 pušaka, ostali su izginuli, ranjeni, bolesni, nestali. Ali duh je veličanstven. To ne mogu bolje da opišem nego prepisujući jedno divno pismo mladog Tešića, koji je kao potporučnik umro od zadobijenih rana, i odgovor njegove majke:

"Mili moji,

Evo me gde lijem krv za našu otadžbinu. I ja sam natopio svojom krvlju našu dragu zemlju. 31 prošlog meseca, u 4 sata posle podne, prilikom napada na nemačke rovove (zauzimanje Reduta), bio sam ranjen u levo rame od mitraljeskih zrna. Rana se može izlečiti, ali treba vremena. Zrna su izvađena sem jednoga koje je ostalo. Zbog njega će me kasnije operisati. (Pokazalo se da je ovo zrno bilo smrtonosno.)

Ispričaću vam kako se to desilo. Čitaćete opise ogorčenih borbi koje su se vodile na ovome frontu od Broda do Vetrenika. Naša divizija, koja je prešla Crnu reku i koja je na čelu, nalazi se blizu sela Tepavaca jugoistočno od Bitolja. Od 9. avgusta do 31. oktobra bio sam uvek u rovu. Nisam se izvlačio ni jednog jedinog trenutka i nikad se nisam javljao za lekarsku pomoć.

Učestvovao sam u svim borbama i, uvek su moje starešine bile zadovoljne sa mnom. Najzad, posle šest meseci pao sam. Ujelo me je pseto, ali ne bugarsko, već nemačko pseto.

Ako ste čuli o borbama kod Ostrova, Gorničeva, Kenalija, Broda, možete reći da je vaš sin uzeo učešće u svima na čelu svoga voda. Možete se ponositi njime, jer nikad nećete morati da pocrvenite kad vas budu pitali da li ste nešto doprineli za oslobođenje naše Otadžbine.

Od 16. do 31. mi smo napadali svaki dan neprijateljske dobro utvrđene položaje, koje drže sami Nemci. Svaki metar koji smo zauzeli stajao nas je jednog čoveka. Teška artiljerija nas je strahovito tukla, ne samo za vreme borbi, nego i kad smo bili na odmoru. Za petnaest dana nisam zaklopio oka a bio sam stalno u rovovima, punim vode, i na kiši i na snegu. Trideset prvoga je stigla odlučna naredba. Trebalo je napredovati pošto-poto, i to napredovati u pravcu Tepavaca.

Od ranog jutra počeli smo da napredujemo, grupa po grupa, da budemo bliže neprijatelju u trenutku napada. Toga dana naša četa imala je 57 ljudi i jednog potporučnika koji je zamenjivao poginulog kapetana. U 2 sata posle podne, potporučnik je bio ranjen u obe noge i ja sam preuzeo komandu nad četom, pošto nije bilo nikoga starijeg po činu. U 4 sata zazviždalo je tri puta. To je bio znak komandanta bataljona koji je bio iza nas, znak koji je naređivao da napadamo. Napred! I ljudi se ustremiše napred. Osu se strahovita vatra, mitraljez kosi zbijene redove vojnika. Vidi se samo kako ljudi padaju. Nalevo i nadesno od mene, oni padaju, puštajući svoj poslednji jauk. Bolelo me je do srca da ih vidim gde umiru. Ali u tim trenucima čovek se zaboravlja i nema više vremena da okrene glavu.

Napredovali smo 100 metara, ali smo bili primorani da se zaustavimo. Jedan od mojih vojnika baca bombu u rovove, zatim je i sam smrtno ranjen. Polegali smo, dok mitraljez pored nas kosi. Osećam kao da me neko udari u leđa i ote mi se uzvik te moji ljudi okrenuše glave prema meni. Jedan mladi vojnik mi napravi privremen rov. Trebalo je dočekati noć da me mogu izneti u pozadinu, jer više ne mogu da se mičem i, praveći se mrtav, ostajem tako dva sata. Najzad, naši počinju napad, seku žice i prolaze. Kaplar iz Dragačeva je na čelu čete koja još broji 35 pušaka. Ne znam šta je s njim bilo, možda je i on poginuo.

Sada sam u francuskoj bolnici u Solunu u jednoj drvenoj baraci. Gledajte da dođete da me obiđete, pošto kažu da će svi teški ranjenici biti evakuisani u Bizertu. Ljubim vas i molim vas da se ne uzrujavate.

Vaš Duško".

Majka je odgovorila:

"Drago moje dete,

Gorda sam što je tvoja krv natopila srpsku zemlju i neću nikad žaliti ove svete kapi, a one su kapi moga mleka, koje si ti prolio za otadžbinu. Doći ću za nekoliko dana, iako žene ne puštaju u Solun.

Majka".

Današnja omladino i vi koji niste ili koji niste hteli ništa doprineti za Otadžbinu u opasnosti, razmišljajte o ova dva pisma!

Sutra: Četnici prate Vojvodu Vuka