Četnici prate vojvodu Vuka

SRPSKA vojska je posle ogromnog napora u jesen 1916. morala da se reorganizuje i da se odmori. U stvari, krajem 1916. ona nije imala više od 45.000 ljudi. Ostatak vojnika, više od 12.000 ljudi, poginuli su, bili ranjeni, evakuisani zbog bolesti ili nestali. Malo po malo, na frontu Prve i Treće armije neki pukovi bili su dovedeni u pozadinu u zimovnik i zamenjeni francuskim i italijanskim jedinicama koje su bile stigle u Solun. Ipak, jedan deo naših ostao je na osvojenim položajima, a cela Druga armija organizovala se na frontu Moglena. Glavni štab ukinuo je Treću armiju i njene delove dodao Prvoj i Drugoj armiji.

Odlazim 2. decembra 1916. da prisustvujem pogrebu potpukovnika Vojina Popovića, vojvode Vuka. Dolazim u malu srpsku solunsku crkvu. Ona je puna. Sve savezničke vojske poslale su delegate. Kovčeg, pokriven srpskom trobojkom, nalazi se u sredini. Svi prisutni drže zapaljene sveće i jedino one osvetljavaju lica. Četnici su poslali svoje da isprate svoga omiljenog šefa do njegovog poslednjeg stana. Oni su tu. Ima ih svih godina. Neki imaju pravu Hristovu glavu. Za vreme opela, oni neće skrenuti oči sa zastave pod kojom leži njihov vojvoda, poginuo od bugarskog kuršuma kod Gruništa.

To su čelična srca koja ne mogu zadržati svoje suze. Sa Vukom nestaje legendarni junak iz srpskih borbi za slobodu. Posle ovog rata nestaće komita-četnika. Oni će tada završiti svoj posao, ali će ući u legendu i biće opevani kao što se još danas opeva Kraljević Marko i njegovi drugovi.

Opelo je završeno i arhimandrit je održao posmrtno slovo. Šest vojvodinih drugova uzimaju kovčeg i nose ga pred crkvu, gde čeka ogromno mnoštvo. Jedan četnik kaže poslednje zbogom koje mora biti dirljivo, jer mnogo ljudi, oficira plače. Jedna italijanska muzika i muzika srpske garde sviraju pogrebne marševe. Dižu kovčeg na rasklimana mrtvačka kola koja se treskaju. Pred ovim kolima idu u redovima verne komite koje nose žito i krst, vence, a jedan poručnik pokojnikove dekoracije. Polako pratnja prolazi kroz blatnu varoš. Ona je toliko mnogobrojna da je prekinut saobraćaj. Spušta se sivo i turobno veče, dok u zemlju nose jednog čoveka koji je bio hrabar, a u isto vreme čestit čovek.

U Solunu kod generala Saraja 13. februara 1917... On mi govori o teškoćama na svom putu. Englezi neće ništa da čine. Oni su najpre poslali generala Mehona, valjanog vojnika koji je gledao samo vojnički cilj: tući Austro-Bugaro-Nemce i koji se nije dao zbuniti političko-diplomatskim delovanjem. Međutim, njegov podšef (general Hauer) bio je otvoreno bugarofil i, bez Sarajevog znanja, pokušao je da pregovara sa Bugarima.

Francuska nije uputila potrebne trupe. Trebalo je zameniti umorne vojnike, ali sa čim? Sem toga otkriveni bok zavisi uvek od milosti i nemilosti Grka, a savezničke diplomate vode jednu nerazumljivu politiku u ovoj zemlji. Oni silno smetaju generalovoj akciji. Trebalo bi se po svaku cenu razračunati sa Konstantinovim Grcima.

Jedini koji su radili na ovom frontu, bili su Francuzi i Srbi. Srbi su odlični vojnici, ali kod njih ima previše pukovnika, a njihovi civili suviše teraju politiku. To ipak nije smetalo da su se oni divno pokazali. Ruski vojnik je vrlo hrabar, ali oficiri imaju mnogo nedostataka. Ruska autokratija zabranjuje da sinovi naroda dobiju oficirski čin i oficiri su sinovi iz otmenih kuća, rđavo spremljeni za taj zanat. Englezi nemaju artiljeriju, njihova pešadija je dobra. Italijani su vrlo dobro opremljeni i general Petiti drži svoje vojnike čvrsto na uzdi. On je organizovao svoj sektor na savršen način, bolje nego Englezi koji su došli posle njega. Ali Italijani nisu učinili bogznašta.

U Solunu 16. februara. Šef engleskog Glavnog štaba, lord Roterts uvek je energično protiv solunske ekspedicije. Kad bi mogao da to učini, on bi odmah evakuisao Solun. Ovo uporno bugarofilstvo kod Engleza i kod Rusa čini sve zlo. Pre kratkog vremena, Rusi su zarobili jedno celu bugarsku četu koja je dezertirala. Oni su se izljubili sa ljudima i dočekali ih kao braću. To je, ipak, malo preterano i oni bi možda bolje učinili da čuvaju svoju veliku simpatiju za Srbiju sa kojom je Rusija često postupala kao sa Pepeljugom. Usred rata, Rusija postupa sa Srbijom samo kao sa štićenicom. Car i pored svih Sarajevih saveta, neće da pristane da ruskim elementima komanduju Srbi. Pa ipak srpski oficiri su mnogo sposobniji od svojih ruskih kolega koji su često nesposobni i bekrije.

Ponovo sam u Kladeropu 3. marta 1917. Padao je sneg i bitoljska ravnica je bela... Pozvan sam na ručak kod potpukovnika Lukića sa kapetanom Vladom Stojanovićem koji je sveže izbrijan i izgleda lepo, pukovnikom brigadirom Dragišom Kostićem, njegovim šefom štaba, i njegovim ađutantom. Ručak je vrlo dobar i obilan. Ispekli su za nas jedno prase sisanče na ražnju. Društvo je vrlo veselo i ostajemo dugo razgovarajući o budućnosti za koju se nadamo da će biti srećna.

Nedelja je 4. marta 1917. i kapetan Vlada je pojao u crkvi, što je činilo mnogo uživanja seljacima, ali se mnogo manje dopadalo grčkim vlastima. One tu vide propagandu u prilog slavizma i žale se na to. Ipak, pored svih napora jelinizacije, oni neće uspeti da izmene stanovništvo koje je čisto slovensko i nema u sebi ničega grčkog.

Glavni štab Druge armije smešten je u školi, ispred koje je velika livada, zasađena gigantskim brestovima koji zaklanjaju crkvu. Dočekuje me šef štaba Voja Živanović, stari poznanik iz Mačve. Vodi me vojvodi Stepi. On je zadovoljan da me ponovo vidi. Poslednji put smo se videli u Lipolistu 1914. Govoreći o Bugarima, on mi kaže da misli kao i ja. To je narod koji voli samo dve stvari: brutalnu snagu i novac.

Govori mi zatim o Srbiji i o strahovanju da ona neće biti više kao stara Srbija, jer neće biti ljudi. Ovaj rat je suviše svirep. On je odneo sve što je Srbija imala mlado i intelektualno. Ali najzad, vredi li jadikovati? Treba nastojati da se popravlja u granicama mogućnosti i, najpre, pobediti! Pričali smo dugo i vojvoda odlazi na svoju usamljenu uobičajenu šetnju. Vidim ga kako ide lagano kroz ulice pune zelenila, okupane zlatnom večernjom svetlošću. Omalen, dežmekast, poštapajući se jakim štapom, stari Stepa ide polako prema planinama gde se bore njegovi vojnici za koje on živi. Muslimanska deca - ona govore samo slovenskim jezikom - pozdravljaju ga po vojničkom i čestiti čovek blagodari im jednim osmehom.

Sutra: Zašto Englezi povlače trupe