Zašto Englezi povlače trupe

RAT je postao podmorska i podzemna borba. To nije više iskreni rat kao kad smo bili u Mačvi. To je rat krtica, kazao mi je neki dan jedan mladi hrabri srpski major u rovovima na predstraži u podnožju Veternika. Njegov glas izražavao je svo žaljenje koje oseća ovaj čovek - on ratuje od oktobra 1912. - da je osuđen na ovu borbu gde nedostaje prostora i vazduha.

Boga mi, razumem ga. U Mačvi to je bio rat u pokretu; vojska je bila usred polja ili usred šume. Sunce je plavilo atmosferu i noge onih koji su hteli napred, nisu se spoticale ni o kakvu saobraćajnicu, ni o kakvo veštačko utvrđenje. Onima koji su ginuli nije bilo odmeravano mesto gde će počivati njihovo telo, a njihov pogled na umoru gledao je celo nebo.

Bilo je i rovova, ali kad se uporede sa sadašnjim rovovima, oni su bili premalo ozbiljni - nasip zemlje natkriven krovom od grana i od nekoliko busena zemlje, a između jednog i drugog slobodan prostor za osmatrače, koji nisu preduzimali suviše opreznosti da se kriju. To su više bili trenutni zakloni.

Danas, to je mnogo izmenjeno. Čovek se nalazi u nekoj vrsti jarka, taman dovoljno širokog da se može prolaziti. On je vrlo često vrlo dubok i, da bi se videlo šta se dešava napolju, treba se uspeti uz nekoliko stepenica, izdubljenih u steni. Gornji deo rova čini kamenje ili vreće peska između kojih su ostavljene puškarnice da se može provući puška i posmatrati što radi neprijatelj. Zakloni, izdubljeni u steni ili napravljeni od debala, čeličnih ploča, kamenja i zemlje, služe vojnicima koji nisu na straži, da se odmaraju i da spavaju.

Takvi su rovovi gde sam sreo majora koji je žalio za ratovanjem u Mačvi. Mi smo vrlo blizu Bugara. Gledajući kroz jednu puškarnicu, vidim pred sobom u travi neku crveno-žućkastu prugu: prvu neprijateljsku liniju. Pozadi, malo više u planini, jedno selo gotovo sasvim razoreno artiljerijskom vatrom (Tušin).

Bugarski rovovi, u gotovo neprekidnim linijama, penju se uz planinu i tonu u suro stenje. Vrhovi jednog malog dela planine vide se kad čovek digne oči, ali horizont je ipak vrlo skučen.

Malo sveta u rovu. Nekoliko nepokretnih osmatrača strelaca pored jedne mazgale gde leži puška, spremna za gađanje. Na njihovom domaku, cevi za bacanje raketa. Satima ove straže ne skidaju oka sa sektora neprijateljskog rova čije im je osmatranje povereno.

U zaklonima, vojnici se odmaraju. Po petnaest ili dvadeset, oni su opruženi ili čuče u ovim pećinama čiji niski krov ne dozvoljava im da stoje. Neki spavaju, drugi puše i čitaju retke novine koje idu od ruke do ruke. Jedino oni koji su ih videli, znaju kakvo uživanje može da pruži jedno parče štampane hartije! Vojnici će popuniti šančeve noću kad se očekuje protivnički napad. Oni će ostati cele nedelje u ovim jarugama, ne izuvajući se i, kad odu u pozadinu da ih zamene drugi, njihovo najveće uživanje biće da hode bosonogi po mekoj travi.

Solun 16. avgusta. U glavnom stanu tuže se što Englezi odvlače trupe sa ovog fronta. Oni su tako u poslednje vreme oduzeli jednu diviziju, a možda će oduzeti još koju. Štaviše, jedan veliki deo francuskih trupa nalazi se na odsustvu. Ima četa koje sada nemaju više od 50 do 60 pušaka. Šta se može učiniti sa ovako smanjenim efektivima?

Govori se o ponavljanju dardanelske ekspedicije. Bilo bi mnogo bolje da upute te trupe na ovaj front, jer, ako bi se zaista postiglo preko Dardanela da se Turska dovede u stanje da ne može da bude štetna, zauzimajući Srbiju, Turska i Bugarska, a možda i Austrougarska, bile bi izbačene iz stroja. Ova poslednja čini očajne korake da dođe do mira. Sad je ona upregla papu koji predlaže mir. Do sada je papa bio vrlo mudar i, ako misli da može da izađe iz svoje rezervisanosti, to je zato što zna da ga njegova intervencija više ne kompromituje.

Za naš Božić ili, bolje, Badnje veče 24. decembra 1917, pozvao sam svoga sekretara, poručnika Vujića i Dučića iz Ministarstva spoljnih poslova, koji je na prolazu kroz Solun. Sem ove dvojice i mojih stalnih drugova nalazim još za stolom Ćirkovića, zvanog Ćirko-paša.

Veče je prošlo vrlo prijatno. Dučić govori kao mlin i Starčević mu stalno protivreči svojim uobičajenim namrgođenim načinom. Zanimljivo je videti ovu dvojicu tako različitih ljudi. Dučić vrlo obrazovan čovek, pomalo monden, kako izgleda, pesnik od velikog talenta, vrlo bujan. Izigravao je mladića, iako je već odavno prešao četrdesetu. Govori o svemu: o istoriji, politici, umetnosti itd. sa jednim obiljem koje je možda malo preterano. Čovek ima utisak da on voli da čuje samog sebe kako govori.

Starčević, tip Srbina iz Srema, predstavlja čoveka koji protivureči po prirodi i on ne poznaje ili neće da poznaje finoće diplomatije. Kad ga čovek sluša, mogao bi da poveruje da je uvek ljut, ali u stvari on to nije nimalo. To je u duši divan čovek i vrlo dobar, ali on ima koketeriju da se dade smatrati za nabusitog. Govori se o svemu do kasno u noć i, vraćajući se sa Dučićem, pričamo još dugo o Srbima, o njihovim manama i njihovim vrlinama. Volim ove srpske krugove, jer nisu izveštačeni kao oni u pokvarenoj Evropi jednom često vrlo rafiniranom civilizacijom koja, u suštini, služi često samo kao fasada.

Solun 22. januara 1918. Pozvan sam da večeras prisustvujem banketu u čast jugoslovenskih oficira koji su došli iz Rusije i koji odlaze ovih dana na front sa svojim vojnicima. U 20 sati sam u Mikri. Ima nekoliko zvanica: Gospođa Simka, Toma od "Endenpandana", Rišar od "Pti Parizijena", Vender od Rajterove agencije, dr Sofoterov sa svojom ženom, ruski vicekonzul Klimenko, Balugdžić i nekoliko lekara iz engleske bolnice u susedstvu. Muzika kraljeve garde svira na pozornici. Večera je odlično poslužena. Odmah posle jela počinje beskonačni niz zdravica. Milan Đorđević, šef Presbiroa, sam drži pola tuceta zdravica.

Sve sile Antante dobijaju svoj deo na francuskom, engleskom i srpskom. One odgovaraju na usta svojih podanika. Oduševljenje raste sve više. Pukovnik Atanasijević, šef depoa, zadovoljan je. Jugosloveni, a naročito slovenački oficiri, pevaju lepe pesme iz svoga kraja. Oni pevaju vrlo lepo u horu. Sastanak postaje sve familijarniji.

Kad čovek vidi ove lepe momke iz Bosne, Slovenačke, Hrvatske i Dalmacije, koji, daleko od svojih zemalja, brane, žrtvujući svoje živote, ideju Velike Otadžbine, onda oseća da je njihova stvar plemenita i lepa. A ja koji sam joj sve žrtvovao, zadovoljan sam. Moja žrtva nije bila izlišna, ako ovi valjani ljudi budu dobili ono što je njihovo pravo: svoju Otadžbinu! Gospođa Simka se veselo zabavlja iako su joj oči pune suza.

Sutra: Vidovdan večno u srcu Srbina