Vidovdan večno u srcu Srbina

PISMO od 24. aprila 1918.

"Tri sata ujutro. Kroz prozračne oblake pun mesec obasjava fantastično krševite planine koje okružuju zavijutak Crne. Duboka tišina vlada svuda. Na grebenu brega, iza naše kolibe, ocrtavaju se na nebu sivom kao škriljac siluete tri konja; na jednom od njih jaše konjanik s puškom o ramenu. To su naši konji na kojima ćemo poći do artiljerijske osmatračnice na Gruniškom visu.

Sedamo u sedlo i počinjemo da se veremo. Mesečina osvetljava put kroz stenje. Konji idu sigurnim korakom i ne plaše se fantastičnih senki koje mesec baca po zemlji. Gotovo na vrhu planine, jedna senka se odvaja od stene: "Stoj!", viče poluglasno. Obaveštavamo stražara ko smo, i on nam kaže da nas čeka pukovnik-komandant artiljerije (Ljuba Vučićević).

Sjahali smo i počinjemo da se penjemo onih nekoliko stotina metara koji nas dele od vrha. To nije prijatno, jer umesto da se uputimo stazom koja vodi ka osmatračnici, mi smo pošli poljem. Svakog časa izlažemo se opasnosti da padnemo u stare bugarske rovove, ostatke iz ogorčenih borbi koje su vođene na ovom mestu krajem 1916. Najzad stigosmo. Vidimo nekoliko senki iskrsava, gotovo iz zemlje.

"Jeste li dobro spavali? Vi ste tačni. Skočite u osmatračnicu", kaže nam pukovnik koji je tu sa svojim štabom. Upadamo u osmatračnicu, neku vrstu velike jame čiji su zidovi obeleženi kamenjem.

Skoro je četiri sata i iza planina na istoku počinje da se nazire praskozorje. Oficiri puše cigarete, gledaju na sat. Ne čuje se nikakav šum. Izgleda da je sve potonulo u najdublji san!

Najednom, jedan mali brdski top od 65, namešten u blizini osmatračnice, ispaljuje prvu granatu. Odjek umnožava suv prasak detonacije i ispunjava celu dolinu pred nama. To je signal. Sa svih strana, topovi svih kalibara počinju da grme. Njihovi projektili rasprskavaju se nad bugarskim rovovima. Šrapneli proizvode živu i trenutnu svetlost koja odgovara polaznom blesku projektila. Topovi sa Floke takođe učestvuju u koncertu. Njihove eksplozije cepaju oblake koji su se obesili o snežne vrhove ovog masiva i proizvode čudnovato dejstvo.

Larma je zaglušujuća. To je beskonačna grmljavina u kojoj se ipak jasno razabire zviždanje granata malog kalibra i turobno urlanje haubičkih projektila koji prolaze iznad naših glava. Bugari, iznenađeni, odgovaraju vrlo slabo na ovaj potop vatre i čelika. Naprotiv, oni očajnički puštaju rakete koje stvaraju velike sjajne zvezde i survavaju se dole u dolinu. Oni se boje da naši, zaštićeni artiljerijom, ne izvrše upad u njihove rovove. Njihovi mitraljezi pucaju bez prestanka, probijajući svojim oštrim i karakterističnim zvukom opštu larmu.

Kroz 15 minuta srpski topovi seju smrt u bugarskim linijama. Osmatrači na predstražama potvrdili su nam da su dugo vremena slušali jaukanje i stenjanje ranjenika. Sada je sve svršeno. Grobna tišina caruje nad ovom dolinom kad sviće zora.

Zahladnelo je i pukovnik nas poziva na šolju crne kafe. Nju su ordonansi spremili na žaru kojim se grejao telefonista u svom zaklonu.

Dan beli sve više i više. Nekoliko zadocnelih slavuja još izvode svoje trilere, dok se jutarnji vrapci već svađaju cvrkućući. Spuštamo se niz planinu da stignemo do našeg stana i da još malo odspavamo. Prolazimo pored teških topova kapetana Topalovića, koji su svršili svoj posao. Artiljerci ih zaljubljeno čiste i skidaju sivkastu penu koja pokriva njihov čelik srebrne boje. Bugari su mirni. Koliki među njima žale u ovom času ludačko izdajstvo njihovog naroda.

Odlazimo u rano jutro 22. maja za Zeleni i Stavrin vis, na pukovske položaje. Prati nas pukovnik Obradović. To je opet šetnja kroz šumu, koja je ponegde proređena. Da se prikrije put, maskiran je malim jelama i borovima i bukovim granjem. Ipak, moraju se videti naše glave. Mi smo na domašaju bugarskih mitraljeza, ali Bugari ne pucaju.

Sasvim blizu nas su serpentine koje se penju na vrh Sokola, i prvu liniju Jugoslovenske divizije Druge armije. Komandant bataljona nas čeka sa svojim oficirima. On me vodi na razne osmatračnice i objašnjava svoj položaj. Na Sokolu su Bugari svuda postavili mitraljeska gnezda, udaljena od nas jedva 600 do 800 metara. Zaista, s ove strane Sokol izgleda neosvojiv sa svojim šiljatim bedemima. Pokazuju mi jedan mali top od 35 milimetara, namenjen da tuče mitraljeze. Ipak, život Bugara na Sokolu ne može biti ružičast sudeći po drveću od koga su ostali skeleti.

Srbi su 28. juna 1918. slavili Vidovdan. To je bio poslednji ratni Vidovdan i poslednji Vidovdan pre gotovo potpune obnove velikog srpskog carstva izgubljenog na polju Kosovu. Bio sam u prolazu u Solunu i odatle sam uputio jedan dopis pod naslovom "Vidovdan" "Lozanskoj gazeti". Kao što sam kasnije saznao, pored svih mera predostrožnosti koje su preduzeli Austro-Mađari da spreče da moji napisi prodru u njihove zemlje, broj "Lozanske gazete" sa ovim dopisom stigao je do Budimpešte. On je cirkulisao u srpskim krugovima u austrougarskoj vojsci i podigao je tamo moral i nadu. Zato, a takođe i zbog toga što ovo pismo dobro pokazuje duh koji nas je oduševljavao na frontu, prenosim ovde dopis u celosti.

Kosovo je bilo osvećeno 1912, ali nove nesreće ojadile su potomke Lazara i njegovih velmoža i, danas, veliko polje Kosovo ponovo gaze čizme neprijatelja koji, u svireposti, ne zaostaju ni u čemu za Turcima i još ih možda nadmašuju.

Juče smo proslavili taj dan uspomene koji je postao dan žalosti i nade. To je bilo jednostavno: služba u maloj srpskoj solunskoj crkvi, suviše tesnoj da u nju stanu svi oni oficiri, vojnici i građani, koji su došli da se pomole za pokoj duše njihovih starih i za budućnost svoga naroda. Gologlavi, oni stoje ćuteći u maloj porti i čak mnogi stoje na ulici gde do njih dopiru glasovi hora.

Zatim, omladina iz srpskih škola, u jednoj prostranoj sali, peva nam najlepše pesme iz svog kraja, dok jedan od profesora objašnjava francuskim, engleskim, italijanskim, američkim i grčkim prijateljima, koji su došli da se pridruže proslavi, šta znači srpska poezija i koliko je velika uloga koju je ona igrala u istoriji Srbije.

I to je bilo sve. Ipak, Srbin je sentimentalac. On nije od onih koji, kad se ućute poslednji akordi muzike, ne misli više na ono što je slavio. Celog dana, Vidovdan je bio slavljen u srcu svakog Srbina i, kad bi se dva prijatelja srela, oni bi o njemu govorili.