Na krilima Srba i Francuza

SRBI nisu bili sami na Solunskom frontu. U savezničkoj Istočnoj vojsci bilo je i francuskih, engleskih, italijanskih, ruskih i grčkih trupa, pa čak i nekoliko stotina Albanaca, Esad-pašinih pristalica. Ruski elemenat, usled događaja u Rusiji, bio je potpuno uklonjen iz Istočne vojske u toku proleća i leta 1917.

Grci su bili korisni, ali oni nisu igrali važnu ulogu u odsudnim momentima pobede. Njihovo prilaženje savezničkoj stvari bilo je zadocnelo, a njihova sadašnja snaga na frontu je relativno mala kad se uporedi s veličinom njihove zemlje. To je zato što su simpatije u ovoj zemlji bile duboko podeljene od početka rata, i Venizelosu, iskrenom prijatelju saveznika, a naročito Srba, pored svih njegovih napora nije polazilo za rukom da uništi prestiž germanofila kralja Konstantina, odrešitog pristalice nemačke pobede. Iako je Konstantin bio primoran na abdikaciju, većina Grka ostala je uz njega i naklonjena Nemačkoj. Ipak, posle Žonarove misije u proleće 1917. ova većina nije se više usuđivala da to otvoreno pokazuje. Mala solunska grčka vojska koju je obrazovao Venizelos, mnogo je patila od ovakvih prilika.

General Saraj, u svojim memoarima, rekao je da su jedine vojske na koje je on mogao računati, da se mogu uspešno ogledati s neprijateljima, bile francuska Istočna vojska i srpska vojska. To je apsolutna istina. Francuzi i Srbi su zajedno izvojevali sve odsudne bitke na ovom vojištu. Rusi i Italijani sarađivali su pri zauzimanju Bitolja, ali njihova akcija bila je sporedna, što je uostalom i prirodno kad se uzme u obzir njihov relativno ograničen broj.

Grci, snažno potpomognuti jakom francuskom artiljerijom, imali su jedan uspeh na Skra di Legenu, ali to je bila isto tako sporedna operacija i više obavljena da se da podstreka njihovoj zemlji koja je bila još izrazito podeljena. To je bilo korisno, bez sumnje, kao što su grčki elementi koji su sarađivali sa Francuzima kod Bitolja prilikom pobedonosne ofanzive 1918. bili od koristi. Ali ni Rusi, ni Italijani, ni Grci nisu nikada izveli kakvu odlučnu akciju.

Što se tiče Engleza, njihova situacija je bila čudna i, recimo iskreno, vrlo nepovoljna po savezničku Istočnu vojsku. Engleski upravljači, kako vojni tako i civilni, nisu hteli da, kao velika saveznička sila, sama Francuska bude predstavljena na ovom istočnom frontu. Engleski prestiž bi od toga mogao da strada kod balkanskih naroda.

Englezi su išli u Solun pod moranje i ostali su neprijateljski raspoloženi prema ovom frontu sve do samog kraja. Lord Kičener je već bio zabranio ekspedicionim trupama svaku ofanzivnu akciju. Trebalo je da se one ograniče na čisto defanzivnu akciju. Stoga, kad su se Srbi i Francuzi u avgustu i septembru 1916. uhvatili ukoštac s Bugarima i kad su, posle gotovo čudesne pobede na Kajmakčalanu, Srbi očistili Čuke, a Francuzi ih potiskivali u ravnici, kad je pao Bitolj, Englezi nisu makli malim prstom. Tako su sprečavali svoje saveznike da do kraja iskoriste svoju pobedu.

Ljubomorno, komandant engleske vojske čuvao je svu svoju nezavisnost i nije hteo da se prikloni zahtevima zajedničke stvari koja je neodložno iziskivala jedinstvenu komandu, komandu Saraja i njegovih naslednika. I najzad, kada je engleska komanda pristala da sarađuje na zajedničkom planu poslednje ofanzive, engleske trupe su imale rđavu sreću, ulepšanu samo ogromnim uspehom srpske i francuske vojske.

Prosti srpski vojnik je to osetio i, njega je instinktivno privlačio najviše njegov francuski drug koji je imao s njim da snosi najveći teret i najveći rizik na frontu. I on je pronašao u njemu ne samo ratnika koji mu je bio ravan po hrabrosti, nego je u njemu takođe otkrio jednog prijatelja koji ga je, pored sve razlike u rasi, razumevao.

Srpski vojnik i francuski "poali" postali su dva nerazdvojna prijatelja. Kao što je bilo neizbežno, naročito u pozadini, bilo je kadgod malih svađa između vojnika raznih naroda, ali, koliko ja znam, srpski i francuski vojnici nisu se nikad svađali. Sem istinskog prijateljstva, Francuz, čak i varošanin, osećao je pravo poštovanje prema ovom nesrećnom vojniku-seljaku koji se žrtvovao da povrati slobodu za svoju decu. S druge strane, Srbin je obožavao građanina-vojnika koji je bio sposoban da strada za jedan ideal.

Srpski vojnik je dobro znao šta su francuska država i porodice činile za srpske izbeglice i decu, i osećao je veliku blagodarnost.

Što se tiče oficira iz zemlje Karađorđevića, oni su potpuno delili osećanja prostih vojnika. Blagodareći njihovoj većoj kulturi, oni se nisu samo povodili po osećaju i nagonu, nego su analizirali i tako duboko usadili svoje poštovanje i svoju zahvalnost prema onima koji su ih razumeli i koji su im bratski pomogli u nesreći i to pored svih teškoća koje su imali oni sami da savladaju. Francuski oficir je zaista bio drug srpskom oficiru. Kakav je divan sklad vladao, na primer, između francuskih i srpskih avijatičarskih oficira kad je major Vitra bio šef francusko-srpske avijacije.

Od trenutka kad su se francuske trupe iskrcale u Solunu u jesen 1915. do kraja godine 1917, komandant savezničkih vojski na Solunskom frontu bio je general Saraj koji se, ranije istakao svojom odbranom Verdena 1915, prilikom bitke na Marni, odbranom uz srećnu posledicu da ovo utvrđeno mesto ostane u rukama Francuza.

Saraja su mnogo kritikovali u savezničkim krugovima, a i u srpskim. On se aktivno bavio jednom aferom koja je uzbudila svet u to vreme - Drajfusovom aferom i pošto je zatim ponekad isticao svoja osećanja koji su jasno skretala ulevo, general je bio smatran za vojnika-političara. To ga je pratilo u ratu i svi njegovi neprijatelji, i većina onih koji nisu delili njegova politička ubeđenja, hteli su da vide u svemu što je on radio, ne jedan vojnički napor nego politički cilj.

U stvari, Saraj je bio samo vojnik na svom položaju u Solunu. Diplomatska akcija koju su mu davali da vodi, bila mu je odvratna. Iskreno i lojalno on je tražio samo jednu stvar: da posluži vojnički što bolje može interesima saveznika.

Kako bilo, Saraj je umeo da stvori, sa ograničenim sredstvima, utvrđeni logor i jedan front koji ne samo što se odupro neprijateljskom pritisku, nego je kasnije doveo do sloma Bugara i Nemaca na ovoj strani Evrope, sloma bez koga potpuna pobeda nad neprijateljima Antante nije bila moguća. Sarajeva zasluga je u tome što je sam pripremio ovaj slom, a njegovi naslednici imali su samo da iskoriste što je on stvorio.