Brada žalosti kralja Petra

GENERALA Saraja nasledio je general Gijoma. On je ostao jedva sedam meseci na solunskom frontu, a za to vreme nije bilo operacija u većem obimu. Gijoma, čovek od vrednosti, tih, mnogo zvaničniji od Saraja, poznavao je manje srpsku vojsku nego Saraj.

Najzad, general Franše d`Epere preuzeo je komandu nad savezničkim istočnim vojskama u leto 1918, kratko vreme pre pobedonosne ofanzive. Čim je stigao, pregledao je sve jedinice na frontu. Ono što je tamo video, oduševilo ga je. Odmah su počele pripreme za ofanzivu i kad je sve bilo gotovo, on je tražio odobrenje od gospodina Klemansoa da je izvrši. Žorž Klemanso koji je bio tada predsednik ministarskog saveta i ministar vojni, odbio je. Onda je Franše d`Epere ponovo telegrafisao da lično garantuje uspeh poduhvata, govoreći da je moral trupa odličan, ali da bi odbijanje demoralisalo vojnike, a, naročito, srpske vojnike. U poslednjem času stigao je Klemansoov pristanak na planiranu ofanzivu.

Franše d`Epere se koristio sa onim što su njegovi prethodnici, naročito Saraj, stvorili na makedonskom frontu, ali je pokazao veliku mudrost da prihvati i da posluša savete jednog čoveka koji je do kraja poznavao zemlju i način kako da u njoj vodi rat. On je uzeo za saradnika vojvodu Mišića i ovaj je, u stvari, komandovao velikim pobedničkim manevrom.

Mnogi Srbi naučili su dovoljno francuskih reči da se mogu sporazumevati sa francuskim „poalima“, a ovi su zapamtili nekoliko srpskih reči da bi razgovarali sa... Englezima. Nije bilo ništa smešnije nego kad čovek vidi na putu za Vrbeni, na primer, gde se susretnu jedan francuski i jedan engleski kamion. Francuz ne zna ni reči engleski, a Englez nema pojma o francuskom.

Prvi se raspituje za stanje puta: „Put dobro?“ - „Dobro“, - „Može?“ - „Može!“ i Francuz produžava vožnju, jer sada zna da je put upotrebljiv. Jedna jedina engleska reč je ipak postala „međusaveznička“. „Finish“ je upotrebljavan u svakoj prilici od Francuza, Srba, Italijana i Grka.

Vojnici kralja Petra i njegovog sina Aleksandra utvrdili su tamo prijateljstva koja su mogla kasnije dati velikog uspeha da su, posle rata, nadležne vlasti učinile sve što je potrebno da se ona održe. Nažalost, nije ništa učinjeno i tako su ova prijateljstva ostala samo lepa uspomena.

Petar I je ušao živ u legendu. Kad čovek na to misli, čini mu se da je ova slika gotovo suviše lepa da bude stvarnost. Pa ipak, to je bila stvarnost. Istinsku legendu o kralju Petru, običnom Srbinu usred svojih vojnika u rovovima i spremnom da pogine ili da pobedi s njima, legendu isto tako istinsku o starom kralju kako prelazi preko negostoljubivih planina i dolina Albanije na kolima koja vuku četiri vola, i okruženog familijarno od svojih vojnika i svoga naroda u nesreći, pričaće baba unučadi pored toplog ognjišta. Ono što su nam pričali kad smo mi bili mali, bilo je izmišljeno, dok je ono što će se pričati deci budućnosti bila velika stvarnost.

Petar I, general Topola kako se dao nazivati, živeo je sam u Topoli, zatim blizu Halkisa, i, najzad, u Solunu. On je primao samo vrlo retko nekoliko prijatelja. U Solunu, gde je pustio bradu u znak žalosti za otadžbinom, izlazio je samo ujutro u sajd-karu kojim je rukovodio njegov verni žandarmerijski narednik. Bio sam jedan od povlašćenih koji su, za vreme rata, viđali s vremena na vreme ovog velikog kraljevskog mudraca. Bolje nego opisivanjem moći ću dati njegovu sliku, punu velike plemenitosti, žarkog patriotizma, divne jednostavnosti i velike privrženosti uspomenama, po svojim beleškama koje sam uzeo posle dve posete kod njega. Ovde su prve beleške, dok smo još bili u Srbiji.

22. avgust 1915. Rđavim opštinskim putem, preko Natalinaca, stižemo brzo u podnožje brežuljka na čijem se grebenu diže Karađorđeva crkva koju je sagradio kralj. Naš automobil lako se penje uz ovaj breg i mi ulazimo u kraljevsko imanje. To je prostrano zemljište, zasađeno mladim drvećem koje još nije imalo vremena da poraste. Pred Dvorom stajemo.

Ovaj Dvor je jedna mala kućica, vrlo čista, ali jednostavna i ima samo nekoliko soba. Unutra je sve isto tako jednostavno kao i spolja. Zidovi su belo okrečeni bez ikakvih šara. Ipak je doneseno nešto nameštaja iz beogradskog Dvora, tako da, pored sve jednostavnosti, ima izvesne udobnosti i izvesne otmenosti. Tu kralj stanuje sam s jednim pukovnikom i jednim konjičkim kapetanom koji komanduje gardom.

Pukovnik nas prima i ubrzo ulazim kod kralja. To je starac s energičnom glavom i sa jakim belim brkovima. On nosi vojvodsku uniformu. Ima dostojanstveno držanje i izgleda u dobrom zdravlju, ali ga je sluh izdao. Čiča, kako ga familijarno zovu, ima zaista gordo držanje sredine iz koje je proizašla njegova porodica i što on ne krije, nego se čak time ponosi. Prijem je bio vrlo prijateljski.

„Srećan sam što vas vidim“, kazao mi je, „jer vi ste dobar prijatelj Srbije i to ste dokazali, bes Beča i Sofije protiv vas najbolji su dokaz. A povrh toga, vi ste Švajcarac, vi ste iz zemlje koju toliko volim i gde sam proveo toliko lepih godina.“

Govoreći o politici, kralj mi kaže da se svet suviše bavi politikom u Srbiji i da bi bilo dobro kad bi se njom bavio manje. Pričajući o srpskoj vojsci on izražava sve svoje divljenje za srpskog vojnika.

„To je hrabar vojnik koji ima srca. On je strašan u borbi, ali pred pobeđenim protivnikom on sve zaboravlja i vidi u njemu samo jedno nesrećno stvorenje s kojim će podeliti svoje poslednje parče hleba.“

Povukao sam se da ne smetam političarima, ali dosadno mi je.

Pričamo dugo i izlazimo da pođemo prema crkvi. Naš razgovor se produžava:

„Jeste li naučili malo srpski“, pita me on. Na moj odgovor da sam naučio nekoliko reči, i takođe rečenicu: „Dajte mi čaša...“ „Voda“, dodaje kralj. „Ne rakija“, odgovaram. Na to mi on drži malu disertaciju o tome kako ne treba piti alkohol ni pušiti. „Gledajte“, kaže mi on, „nekada sam pušio 80 cigareta dnevno, a danas sam sasvim prestao da pušim.“ „Da, ali vi ste stari, a ja sam u najboljim godinama“, odgovorio sam mu.

Pet sati je i kralj se prijateljski oprašta sa mnom. „Idite još da vidite crkvu. Ja bih rado išao sa vama, ali noge mi se teško penju uz stepenice“, kazao mi je on, odlazeći prema svojoj maloj usamljenoj kući.