Komunisti po meri islama

KADA Albanci govore o Dečanima, Gračanici, itd. ističu kako su to bile crkve koje su njihovi preci gradili, a Srbi samo preuredili. Zašto ih onda svakog dana napadaju i uništavaju? U isto vreme nikada nisu napali niti uništili nijednu džamiju. Nisu to uradili ni u vreme najdebljeg formalnog ateizma u SFRJ, kada su se sve njihove partije nazivale marksističko-lenjinističkim. Kada su se predstavljali kao produžena ruka Komunističke partije Albanije koja je progonila religiju.

Naprotiv, sve to vreme predstavljajući se kao komunisti koji osuđuju religije, živeli su kao muslimani. Hranili se kao muslimani, obrezivali se i sahranjivali po muslimanskim verskim obredima.

O tome je interesantan zapis ostavio zapadnjak Hartmut Albert, koji je posetivši Kosovo i Metohiju za vreme postojanja komunističke Albanije, kao simpatizer toga političkog projekta, opisao kako njegov domaćin, koji se predstavljao kao sledbenik Envera Hodže, u svojoj kući živi po islamskim običajima. Objašnjavajući zašto je to tako on kaže da je to rezultat ljubavi za Albaniju, ali da islam uređuje unutrašnje odnose, bez obzira na priču o ateizmu.

Ako je u pitanju islamski problem to znači da nema ideje "velike Albanije", da je ”velika Albanija" samo etapa u ostvarivanju islamskih ciljeva. A islamski ciljevi su planetarni. Za njih je svaka pojedinačna država nevažna. A samim tim i Velika Albanija, koja je samo etapa ka osvajanju sveta. U našem slučaju, to znači da davanjem Niša Albancima ništa ne bismo sprečili. Jer će oni odatle krenuti na Beograd, da bi sa ostalim muslimanima doprli do Beča, Berlina, Londona, Vašingtona...

Kada se albansko pitanje podiglo na nivo važnog političkog problema i kada se počelo govoriti o njegovim korenima, svi oni koji su važili za naučne i političke autoritete isticali su da religija u albanskom buntu ne postoji. Autor ovih redova je odmah video da to nije tačno, jer nije moguće. Zato što sve ono što Albance deli od Srba jeste tradicija zasnovana na islamu ili islam kao vera. Kad god bi bili u srpskoj sredini, oni su govorili srpski, znači jezička barijera je nestala, ali dijametralno suprotni običaji nisu dozvoljavali saradnju.

Tako se golim okom videlo da je to glavni izvor nezadovoljstva Albanaca. Jer oni svoju islamsku kulturu u jednoj sekularnoj i dominantno hrišćanskoj zajednici nisu mogli da ispolje. Zamislite psihologiju čoveka kome se svinjsko meso gadi, kad se nađe u vojsci ili mora da jede u restoranu gde je sve ili spremano od svinjskog mesa ili je korišćena svinjska mast ili je posuđe prethodno korišćeno za svinjetinu. Zamislite nekog ko je na islam prešao da bude gospodar hrišćanima, kako ih islam uči, a sada mora da se prilagođava uslovima života u kojima je ravnopravan, ali mu ta ravnopravnost smeta. Jer ne želi da bude ravnopravan nego dominantan.

Albanci govore da su jedinstven narod, koji ne deli ništa kada su zajedničko poreklo i jezik u pitanju. Činjenica da pripadaju trima različitim verama, koje dogmatski isključuju jedna drugu, uticala je da Albanci kako sami kažu, budući da su im poreklo i jezik najvažniji, odbace religiju i da maltene postanu ateisti. Da su, budući svesni snage svoga porekla i snage svoga jezika, odbacili religiju u ime nacionalnog jedinstva. A to je posebnu dimenziju dobilo u vreme Envera Hodže kada je religija bila zabranjena.

Albanska priča kaže da je u 19. veku stvorena albanska nacija koja je rodila albanski nacionalizam. Nacija koja okuplja sve Albance bez obzira na veru. Stvarnost je potpuno drukčija. Albanska etnička sekularno i antireligiozno profilirana nacija, a samo takva može da bude, ne postoji ni danas a kamoli u 19. veku. Ali, postoji albanski nacionalni i nacionalistički diskurs, koji šire intelektualci i politička elita. Nacionalistički diskurs koji široke mase ne prihvataju, ali su ga prihvatali skoro svi srpski analitičari i političari. I postavili su potpuno pogrešnu dijagnozu, i samim tim odredili pogrešne lekove. A rezultat vidimo danas.

Dakle, nema jedinstvene albanske nacije, samim tim ne postoji ni albanski nacionalizam. Albanci su podeljeni na tri verske zajednice, pa čak i na četiri ako se šire gleda. Prvo se dele na hrišćane i muslimane. Zatim se hrišćani dele na pravoslavce i rimokatolike, a muslimani na sunite i pripadnike derviških redova. U samoj državi Albaniji se procenjuje da je odnos sunita i pripadnika derviške bektešijske islamske zajednice 2:1. Ceni se da je broj bekteša čak jedna trećina svih muslimana u Albaniji.

Znači, da bi se načinila jedinstvena albanska nacija potrebno je da sve tri verske zajednice, odnosno četiri, prednost daju etničkom nad religijskim.

Kad je reč o Srbima, velika većina srednjovekovnih Srba je zadržala pravoslavnu veru, samim tim i etničko ime - Srbin. Oni Srbi koji su promenili veru i postajali muslimani, želeći da zatru vezu sa srpskim korenima, bežali su kao đavo od krsta od srpskog imena. Naruku im je išlo to što osmanska država, kao islamska, nije bila zainteresovana za naciju, pa je pojam Turčin imao značenje musliman. Oni su bili muslimani pa su tako mogli biti i Turci.

Ista je priča sa onima koji su prelazili u rimokatolicizam i pretapali se u verski identične Hrvate i Mađare. Kod Albanaca je situacija bila obratna. Tamo je masa prešla na islam. Na severu Albanije su koncentrisani skoro svi rimokatolici, a u vreme Osmanskog carstva KiM i zapadna Makedonija su činili jedinstveni politički prostor s današnjom Albanijom, na kome je rimokatolika bilo oko pet odsto stanovnika, a 95 odsto Albanaca islamske vere.

Reći da si Albanac značilo je da si musliman. Zato su rimokatolici mada i sami Albanci bežali od imena Albanac i predstavljali se prosto kao rimokatolici. Karakterističan je u tome smislu zapis Albanca rimokatoličkog skopskog nadbiskupa Matije Masareka (1758-1807): "Svaki je zakutak prepun prokletih poturčenih Arbanasa, razbojnika i ubica, koji se među sobom krve i katolicima čine nasilje. Nije davno, kako su Arbanasi radi pljačke pobili više od 30 katolika".

BRAĆA SA TURCIMA

Turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu je izjavio: "Više je Albanaca koji žive u Turskoj, nego u Albaniji!" Što je posebno važno, ti Albanci su mereno pravima manjina najobespravljenija albanska manjina bilo gde u svetu. I tu je centralna tačka problema. Braća u veri Turcima, Albanci su se u potpunosti uklopili u nekadašnje osmansko, a sada u tursko društvo. Za njih je to otadžbina iako se u Turskoj postepeno tope i nestaju. I niko se od njih ne buni zbog toga.