Osmansko carstvo otadžbina

BILO je albanskih intelektualaca, koji su govorili o potrebi stvaranja nacije, ali narod to nije prihvatio. Zato nema masovnih albanskih pokreta za borbu protiv osmanske vlasti kakvi su rođeni u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i Grčkoj. Nema takvih pokreta jer je većina Albanaca muslimanske veroispovesti. Za njih je Osmansko carstvo otadžbina. Jer kao muslimani imaju verski zadatak da vole tu zemlju i da je prihvate kao svoju. Ona nije turska, ona je islamska država i pripada svim muslimanima.

To je vreme kada nema ni Turaka u etničkom smislu. Sva populacija muslimanske vere bez obzira koga je porekla, tu državu prihvata kao svoju. Kada bi se protiv nje pobunili napali bi Alaha, napali bi na Muhameda. "Prva Prizrenska liga" je upravo suprotno od onog što se o njoj govori. To je panislamska organizacija. Ona je antialbanska organizacija. Jer ima cilj da nikada ne dozvoli da se Albanci otcepe od sultana.

Ona teži očuvanju carstva. Ali je tačno i to da danas, svi koji govore o albanskim pravima traže da vilajeti koje je tada, od balkanskih saveznika, tražila "Prizrenska liga" čine osnov Velike Albanije. Ali Liga tada nije tražila nezavisnost tih krajeva, već je htela večiti opstanak osmanskog sultanata. To je poenta.

Nije došlo do stvaranja albanske nacije, već se desila obrnuta stvar. Usled sticaja međunarodnih okolnosti koji su krunisani balkanskim ratovima, Albancima je bila presečena veza sa sultanom i halifom. A velike sile, pre svega Austrougarska i Nemačka, koje nisu htele da se Srbija i Grčka prošire, napravile su Albaniju. Tako je stvorena država koja je trebalo da bude nacionalna, ali bez nacije.

Posle Prvog svetskog rata, kada je stvorena država koja je trebalo da pripada albanskoj naciji, gde vera nije važna, počinje prvi put da se ozbiljnije radi na stvaranju albanskog nacionalizma. Tek tada se pojavljuju prave ideje Velike Albanije.

Osmanska carevina je propala, halifat kao reprezent islam ukinut, Turska je postala sekularna i antiislamska na neki način. Tako da je bilo kakav pokušaj ujedinjenja sa Turcima bio osuđen na neuspeh, jer to sami Turci tada nisu hteli. Albanija je bila primorana da sama nastavi poseban život. Tada Albanci muslimani počinju govoriti o ugroženim pravima njihove nacije koja je podeljena i javljaju se aneksionističke težnje od strane Albanije i secesionističke od strane Albanaca u kraljevinama SHS i Grčkoj. Ali i jedna i druga težnja su isključivi zahtevi muslimana. Normalno ima tu uvek i po koji pravoslavac ili rimokatolik, ali ogromna masa hrišćana je protiv toga. Oni su protiv toga jer su svesni da bi ujedinjenjem sa Albancima muslimanima iz kraljevina SHS i Grčke od trećine spali na 10-15 odsto, dakle bili beznačajna manjina.

Šta sami Albanci rimokatolici misle o Albaniji u sadašnjim granicama a još više šta bi mislili o velikoj. Albanski istoričar Viron Koka analizirajući stavove rimokatoličkih sveštenika prema naciji, u periodu između dva svetska rata, kaže: "Katolici su smatrali muslimane hordom primitivnih Azijata lišenih nacionalnog osećanja i nedostojnih da budu obuhvaćeni albanskom nacijom". Kao rezultat toga katolički teolog Đerđ Fišta je predložio da se Albanija podeli na severnu katoličku, centralnu muslimansku i južnu pravoslavnu. Dakle ne samo da nema velike jedinstvene Albanije u rimokatoličkim planovima, nego nema ni jedinstvene Albanije uopšte.

Koliko je projekat Velike Albanije neodvojiv od islama najbolje se vidi na osnovu istorije Albanije posle Drugog svetskog rata. Enver Hodža, po svemu sudeći radikalni ateista, ali ne iz marksističkih već nacionalističkih pobuda, kako veli nemački analitičar Bernard Tenes, ukinuo je religiju. Ali on je ukinuo verske zajednice i veronauku, ali nije ukinuo istoriju vezanu za religiju.

Naprotiv, kao dominantna ali retuširana Albanijom je vladala kultura albanskih muslimana, dok su hrišćani bili samo ikebana. Komunističku partiju Albanije su formirali hrišćani, ali su svi oni, likvidirani i partiju su preuzeli muslimani. Da bi se očuvao privid ravnopravnosti na određena kontrolisana mesta dovođeni su hrišćani. Ali su oni bili samo ukras bez značaja. Kada se radilo o borbi za ostvarivanje nacionalističkih ciljeva Enver Hodža, koji je u Albaniji zabranio praktikovanje vere, u SFRJ se oslanjao na derviške redove.

Da iza svega stoji islam u ovoj ili onoj formi pokazalo se posle rušenja komunizma u Albaniji. Religija i verske zajednice su obnovljene. U Srbiji i Makedoniji je buknuo secesionistički pokret. Došlo je do rata 1999. godine. A iza albanske pobune na KiM stali su samo muslimani. Pričali su o pravima Albanaca ali su se borili samo za Albance muslimane. Zato su Albanci hrišćani, naročito pravoslavci, odbili da tu borbu prihvate kao svoju.

U to vreme Albanijom je vladala Socijalistička partija kojom su dominirali pravoslavci. Kakav je njen odnos prema ratu na KiM 1999. godine bio najbolje pokazuje stav jedne francuske analitičarke: "Za Socijalističku partiju, južnjačku i pravoslavnu, rat na Kosovu nije njihov rat. To je rat muslimana koji oni ne razumeju".

Stvar je posebno eskalirala razvojem slobode religije. Među Albance počinju da prodiru vahabiti i to u ogromnom broju. Prema tvrdnji bečkog lista "Standard", 2013. godine se broj konzervativnih muslimana ceni na oko 50.000. A to su dve i po nacističke divizije. Pri tome treba imati u vidu da se tu misli samo na odrasle. A svi iz njihovih brojnih familija su sa njima. Naslov teksta koji nam daje tu informaciju glasi: Radikalni islam na Kosovu kao bomba koja otkucava".

Važno je naglasiti da je autor teksta Albanka koja živi i radi na Kosmetu, Arbana Džara, a izvori njenih informacija su najistaknutiji nosioci državnih funkcija u samoproklamovanoj državi Kosovo. Bajram Redžepi, ministar unutrašnjih poslova, npr., ili Džabir Hamidi, profesor na Islamskom teološkom fakultetu u Prištini. Oni valjda najbolje znaju šta se tamo dešava.

Kakvi su međusobni odnosi Albanaca rimokatolika i muslimana najbolje pokazuje i slučaj koji se desio u martu 2013. u Malesiji pored Podgorice. To je kraj koji su nam godinama predstavljali kao primer izvanredne međusobne ljubavi Albanaca različitih veroispovesti. A desio se ozbiljan sukob, i to mase rimokatolika i mase muslimana albanske narodnosti, zbog toga što Albanci muslimani nisu dozvolili svojim rimokatoličkim sunarodnicma da se izlože telo jedne pokojne rimokatolkinje, na groblju koje smatraju svojim. Sve s ciljem da im krst ne opogani groblje.

Da nije intervenisala velika specijalna jedinica policije Crne Gore, sukob je mogao da ima tragične posledice.

IMAM PROTIV MAJKE TEREZE

MUSLIMANI-vahabiti nastupaju izrazito antialbanski. Oni agresivno napadaju sve Albance hrišćane. "Tokom Ramazana, radikalni kosovski imam Šefket Krasnići održao je propoved na skopskom stadionu 'Čair', pred nekoliko hiljada ljudi. Krasnići je šokirao zemlju svojom osudom Majke Tereze, koja je rođena na području Skoplja i koju mnogi smatraju sveticom. "Njoj je mesto usred pakla, zato što nije verovala u Alaha, proroka i Kuran... Čak i ako je verovala u Boga, njeno verovanje je bilo nepotpuno, sa nedostacima. Bog ne prihvata takvo verovanje".

Sutra: Begovi ne daju imanja i veru