Begovi ne daju imanja i veru

ALBANIJA je stvorena najpre kao kneževina, zatim je jedno vreme bila republika, da bi se transformacija oblika vladavine završila sa kraljevinom. Nova država bila je opterećena mnogobrojnim protivrečnostima od kojih su međukonfesionalne ostale najznačajnije.

No, mora se priznati da su postojali mnogobrojni uticajni krugovi u svetu koji su gonjeni iskrenom željom da pomognu Albaniji, odnose među Albancima različitih vera predstavljali idilično.

Ne treba im zameriti, jer su obavešteni da susedne zemlje imaju pretenzije prema albanskim nacionalnim teritorijama. Posebno je značajno da su pomenuti predstavnici uticajnih krugova iz Evrope imali najčešće prilike da vide prosvećeniji deo albanskog društva. Onaj najnapredniji deo Albanije i Albanaca, koji je zaista težio prevazilaženju verskih razlika i ukazivao na to da mu je cilj pretvaranje Albanije u modernu evropsku državu.

Ti emancipovani Albanci su se služili i romantičnim prezentovanjem međualbanskih odnosa, onako kako ih oni vide i kakvim ih žele, a ne kakvi stvarno jesu. Francuz Žistin Godar je, između ostalog, posetio tekiju derviške sekte rufai. Godar je bio iznenađen onim što je video. Radilo se o ljudima koji su bušili svoje obraze iglama i bičevali se do krvi. Kada je kasnije ispričao albanskim prijateljima svoje utiske, oni su mu objasnili da je to navika koja će brzo nestati.

Koliko je to pogrešno i netačno najbolje ćemo potvrditi činjenicom da je posle zabrane derviških bratstava u Turskoj centar bektešizma 1925. godine prenet u Albaniju. Bilo je to samo tri godine posle pojavljivanja Godarove knjige i najbolji je dokaz koliko su ga njegovi albanski sagovornici obmanuli.

Aktivnost derviških redova je posebno važna zbog toga što su skoro svi predstavnici derviša iz Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata i za vreme agresije NATO na Srbiju 1999. godine bili na strani neprijatelja. Tako je poglavar derviških redova u SFRJ, Džemali Šehu Rufai, posle Drugog svetskog rata bio osuđen na smrt pa pomilovan. Sve to ukazuje na značaj derviša i u sadašnjim zbivanjima na KiM.

Fan Noli, jedan od progresivnijih Albanaca i predsednik jedne od prvih vlada bio je razočaran kada je 1925. u škole uvedena veronauka. Njemu je tada postalo jasno da od ideje laičke Albanije, onakve kakvu je on zamišljao, i kakvu su želeli i Naum Većilhardži i Vasa Paško, nema ništa. Buržoaska i feudalna Albanija sa svim svojim podelama nije mogla da se liši religije, jer je upravo ona omogućila da Albanci muslimani postanu begovi i posednici. A oni koji su svoj legitimitet zasnivali na vlasništvu koje je bilo posledica njihove verne službe islamu, tj. halifi-sultanu, nisu mogli da se liše islama, jer bi time potkopali temelje na kojima stoje.

Shvatajući da je religija ostala glavna prepreka ostvarenja jedinstvene nacije, nosioci prvih komunističkih ideja u Albaniji preuzimaju na sebe zadatak da nastave akcije za koje su se nekada borili nosioci albanskog nacionalizma. Oni od prvog dana preuzimaju mere protiv religije i pokazuju da je ona bila i ostala glavna prepreka ujedinjenja albanske nacije.

Između dva rata, kada je učvršćivana albanska država, i kada su stvarani prvi organizacioni oblici komunističkog pokreta u "Zemlji orlova", religiozne razlike ne samo da nisu bile prevladane, već se ističe da određeni krugovi iz svih konfesija imaju neprijateljski stav prema samoj ideji jedinstvene nacije i države. Pri tome je veoma važno reći da se svi savremeni albanski autori trude da uticaj takvih krugova predstave kao manjinske, nasuprot širokim masama čiji je navodni stav bio drugačiji. Analizirajući međuverske odnose na osnovu obimne građe, publikovane od strane Albanske akademije nauka, može se konstatovati: u tridesetim godinama ovoga veka jedna od najreakcionarnijih snaga u društvu bilo je sveštenstvo. Kako se u jednom tekstu veli: "Sveštenici su kao i ranije nastavili da stavljaju interes religije iznad interesa nacije i da se žestoko bore protiv svih progresivnih manifestacija, pa čak i protiv nezavisnosti albanskog naroda".

Iz ovoga se može zaključiti da su religiozne razlike bitno opterećivale međualbanske odnose i sprečavale da se ostvari ideja jedinstvene nacije, čak i u zajedničkoj državi.

Upravo većina naroda davala je prednost verskoj, nauštrb nacionalne pripadnosti, dok je za njih Albanija predstavljala političku zajednicu u kojoj su ostvarivali druge ciljeve: kao što su isti jezik i zaštita od suseda koji su im ipak bili strani. No, ovaj zaključak važi samo za rimokatolike i muslimane, jer se veliki procenat pravoslavnih osećao Grcima, tako da je za njih opstanak u okviru albanske države morao biti samo viša sila.

U razradi stavova antinacionalnog albanskog sveštenstva najveća osuda od sadašnjih zvaničnika se upućuje katolicima. Katolički sveštenici: Pal Doda, Đerđ Fišta, Lazar Mjeda, Frano Karma, Pašk Bardi i drugi se naročito apostrofiraju kao nosioci antialbanskog raspoloženja. "Za Fištu i druge sveštenike albanska nacija je samo fikcija sa kojom se špekuliše u demagoške svrhe. Za njih postoji samo katolička religija..." I to dokazuje da Albanci rimokatolici nisu prihvatali da sa muslimanima budu ista nacija.

Doduše, nikada albansko katoličko sveštenstvo nije negiralo svoje albanstvo, naprotiv, ono se uvek borilo za Albaniju. Ali je odbijalo da se integriše sa muslimanima, koji su za njih bili izdajnici i nosioci viševekovnog ropstva. Zato se Enver Hodža trudio da Đerđa Kastriotija predstavi kao borca protiv turskih osvajača pod imenom Skender. Jer ako se prihvati da se i Skender-beg, musliman i feudalac borio protiv Turaka, onda će se normalno prihvatiti da ni islamizacija nije imala nikakve posebno državno-pravne posledice po Albaniju.

Ne sme se zaboraviti da je u to vreme Albanijom vladao Ahmed Zogu-musliman, kao i da je ogromna većina stanovništva Albanije muslimanske veroispovesti. Zato je logično da rimokatolički sveštenici nisu smeli da javno iznose svoje ideje.

Neprijateljstvo rimokatolika prema muslimanima se naročito osetilo po pitanju stvaranja jedinstvene škole. Stav katolika je sledeći: "Zbog razloga heterogenosti i nespojivosti moralnih, društvenih i dogmatskih principa muslimana sa hrišćanskim, zbog dijametralno suprotnih mentaliteta, te stoga što muslimani nisu ni narod ni nacija, već verska sekta, koja živi kompletno odvojena od hrišćana, između njih nema zajedničkog i nemoguće je u Albaniji stvoriti mešovite škole".

Sutra: Popovi u korak sa partijom