Popovi u korak sa partijom

NISU samo rimokatoličko sveštenstvo i njihovi sledbenici bili protiv jedinstvene albanske države. Identične pozicije je imao i islamsko-fundamentalistički kler. U njihovom organu Zani i Nalte je veličan islam, a samim tim osmanska okupacija koja ga je donela. To je iritiralo hrišćanski deo populacije, jer je za njih islam bio simbol ropstva.

Zato Viron Koka veli: "Netačan je stav Zani i Nalte da je islam doprineo stvaranju albanske nacije, jer je ona, da bi bila stvorena, morala preskočiti religijske zagrade i sudariti se bezbroj puta sa ideologijom, čiji je nosilac Zani i Nalte ." Koka sasvim jasno potvrđuje da je osnovna greška religije u tome što je onemogućavala formiranje jedinstvene nacije i upravo to je bio razlog što se kasnije Partija rada (prvobitno Komunistička partija) okrenula protiv vere.

No, da bi stvari bile jasnije, valja istaći da ova činjenica nije odmah dolazila u pitanje. Komunistička partija Albanije je stvorena 1941. godine. U to vreme je zemlju okupirala Italija. Na osnovu izveštaja i dokumenata Komunističke partije Albanije i istoriografije te zemlje, okupator je pokušao da iskoristi religiozne podele za ostvarenje svojih ciljeva. Isto tako, svi pomenuti izveštaji ističu da je religija u mnogo čemu bila pogodno tle za podelu naroda i služenje okupatoru, pa se u skladu sa tim optužuje sveštenstvo da je uzelo aktivno učešće u borbi na strani okupatora i domaćih izdajnika.

Tako Enver Hodže piše: "Sveštenstvo uopšte, a naročito visoko, bilo da je muslimansko, pravoslavno i naročito katoličko, igralo je otvorenu reakcionarnu ulogu u prilog okupatora". Stoga je, od prvih dana u Albaniji, partija morala da vodi organizovanu akciju protiv zloupotrebe religije. Pritom, naučnici socijalističke Albanije ne beže od konstatacije da je za vreme rata postojala opozicija zasnovana na religioznim motivima i da je religija delila narod.

Tada nije bilo mnogo direktnih napada na religiju niti na sveštenstvo, osim kada se osuđuju konkretne antinarodne ili antikomunističke akcije. Ovakav stav je sasvim razumljiv, jer Komunistička partija budući da je pozivala na klasno i nacionalno jedinstvo i na borbu za društvo prosperiteta i slobode, nije mogla, niti smela da nagovesti ograničavanje prava vernika.

Kao posledica toga KP Albanije je uspela da veže za sebe deo sveštenstva koje je prihvatilo ideje NOB. O tome sam Enver Hodža veli: "Posle pobede smo se ponašali odmereno prema veri, jer su vernici, pa čak i sveštenici uzeli oružje i upustili se u borbu. Oni su, znači, voleli našu partiju i sledili su je u izgradnji socijalizma..."

Među sveštenicima koji su prihvatili ideje narodnooslobodilačke borbe bilo je i veoma istaknutih pripadnika u svojim verskim zajednicima kao Baba Mustafa Džani, visoki funkcioner derviškog reda bekteša, koji je čak dogurao do člana Vrhovnog štaba Albanije. Baba Mustafa Džani je odigrao veoma pozitivnu ulogu, jer je u toku rata uputio apel kosovskim Albancima da zajedno sa svojim slovenskim susedima pristupe borbi protiv okupatora.

Bez obzira na to što ovaj poziv nije doprineo velikom prilivu muslimanskih Albanaca u partizanske jedinice, ipak je bio veoma značajan, jer je borba koju je Druga prizrenska liga vodila na Kosovu bila pre svega panislamska. Iz toga razloga Baba Mustafa Džani je koliko-toliko doprineo ublažavanju neprijateljstva prema NOV Jugoslavije.

KPA je, ipak, morala i žučno da reaguje kada je bilo očigledno da akcije verskih službenika bitno remete tok NOB i odvlače pažnju masa od primarnog cilja borbe protiv neprijatelja. U tom smislu, najviše kritika je upućivano Rimokatoličkoj crkvi, čiji se otpor akcijama KP nije zasnivao samo na neprihvatanju nacionalnog jedinstva onako kako ga je zamišljala KP, već i na njenoj beskompromisnoj antikomunističkoj poziciji. No, koliko se može zaključiti iz glavnih dokumenata koji su nam bili dostupni, ipak je glavni akcenat u borbi protiv rimokatoličkog klera bačen na činjenicu da on teško prihvata ideju jedinstva sa muslimanima.

Na IV plenumu CK KPA, 17. oktobra 1944. godine, jasno je konstatovano da je "neprijateljski odnos angloameričkih saveznika... doprineo konsolidaciji reakcionarnih elemenata: katoličkih sveštenika, zabludelih inteligenata..." Kao što se vidi, rimokatolički sveštenici se stavljaju na prvo mesto reakcionarnih elemenata u rezoluciji najvišeg organa KPA, što ukazuje na značaj koji je njihova opstrukcija ostavila na NOB.

Veoma značajna deklaracija drugog zasedanja Antifašističkog saveza oslobođenja Albanije, u Beratu 23. oktobra 1944. godine, posvećena je pravima građana odnosno garantovanju slobode savesti, veroispovesti i jednakosti prava za sve religije. Ta činjenica je oživotvorena nakon oslobođenja zemlje kada je donet prvi ustav države, u kome je pitanje religije regulisano na sledeći način: članom 13. se određuje da su svi građani bez obzira na rasu, nacionalnost ili religiju jednaki. Dalje se određuje da svaka provokacija u cilju sejanja mržnje među verama jeste protivna ustavu i kao takva sankcionisana zakonom.

Članom 14. definiše se da svi državljani sa navršenih 18 godina nezavisno od rase, narodnosti ili veroispovesti imaju pravo da budu birani ili biraju. I konačno, članom 16. svim građanima se garantuje sloboda veroispovesti, crkva se odvaja od države, ali se istovremeno zabranjuje zloupotreba vere u političke svrhe.

Analizom ovih ustavnih odredaba vidljivo je da je prilikom utvrđivanja teksta kao uzor služio ustav SSSR, što je bio slučaj u svim zemljama narodne demokratije.

Od prvog dana, međutim, bilo je očigledno da nove vlasti neće tolerisati religiju i da će na sve moguće načine pokušati da onemoguće njenu delatnost. Prve mere protiv vere počele su da se preduzimaju odmah nakon rata. Partijski aktivisti su kritikovali religiju kao oblik nazadne svesti. Kao posledica toga dolazi do sužavanja prostora za delovanje verskim službenicima.

Albanci ne kriju da su sprečavali izvođenje veronauke izvan školskih zidova, što je sigurno bilo protivno ondašnjem ustavu njihove zemlje koji omogućava slobodno ispovedanje religije.

Sutra: Tajni agenti protiv Hodže