Tajni agenti protiv hodže!

POLITIKA vlade je pojačala odbojnost verskih zajednica prema državi i okrenula deo sveštenstva subverzivnoj delatnosti, koja se ogledala u stvaranju prevratničke katoličke organizacije "Albansko ujedinjenje" u Skadru. Cilj organizacije je, kako vele albanski istoričari, bio rušenje oružanim putem vlasti KP. Enver Hodža veli da su u "Albansko ujedinjenje" bili učlanjeni sve sami bivši agenti OVRA (italijanske tajne službe) tipa Antona Arapija, Lazara Šantoja, Ndrea Zadeja i dr.

Neprijateljstvo između nove vlasti i katoličke crkve raslo je iz dana u dan, pa je rukovodstvo ARP odlučilo da to pitanje reši odvajanjem albanskih rimokatolika od vatikanske matice. Ova odluka je sprovedena 1951. godine. Udar koji je pretrpela rimokatolička crkva nije mogao mimoići ostale verske zajednice, ne samo iz razloga što su i one bile protiv ateističkog režima, već zato što se vlada koja se pozivala na komunistički moral pokazala istom prema svim verama, da se ne bi govorilo kako jednu konfesiju progoni, a drugu toleriše. U takvoj situaciji derviški bekteški red se seli iz Albanije u Jugoslaviju, tačnije u zapadnu Makedoniju, gde njihov vođa Kazam-Baba postaje predstavnik svih bekteša.

No, albanske vlasti se nisu zadržale na preduzetim merama. Videvši da versko ubeđenje nije moguće kanalisati kako su oni želeli, one odlučuju da izvrše zabrane kultove, verske sahrane, krštenja, sunećenja, itd. Ta odluka je sprovedena 1967. godine. Tada dolazi do zatvaranja bogomolja, koje se pretvaraju u muzeje, škole, magacine, pa čak i u javne nužnike. Prema nekim podacima, pod katanac je stavljeno 2.169 sakralnih objekata.

Verski službenici su lišeni prava da se bave svojim poslom i upućeni su da za život zarađuju na drugi način.

Neizbežno se postavlja pitanje: zašto je do ukidanje religije došlo? Uglavnom se misli da je Enver Hodža na taj način hteo da dokaže svoju ideološku pravovernost, ali taj odgovor jednostavno nije tačan.

Prema publikacijama Akademija nauka Albanije, vidi se da je religija ukinuta pre svega da bi se uklonili verski običaji koje ni posle više od pola veka od stvaranja Albanije nisu dozvolili da se ukinu verske podele koje su onemogućavale ideju o stvaranju jedinstvene albanske nacije, čija bi vera bila albanstvo, a ne crkva ili džamija, kako su govorili Paško Vasa, Naum Većilhardži, Sami Frašari i drugi. Osim ovoga postojala su još dva manja razloga: prvi je težnja da se postigne veći stepen emancipacije stanovništva, a drugi, ono što se kod nas najčešće misli da je razlog ukidanja religije u Albaniji, pokušaj da se dokaže ideološka pravovernost.

U skoro svim svojim istupima po pitanju vere tvorac nove Albanije Enver Hodža govori o religiji kao velikom neprijatelju jedinstvene nacije. Tako Hodža kaže: "Muslimanski sveštenici su bili vezani za osmanske okupatore, pravoslavni za grčke okupatore, katolički za italijanske fašiste." Ili dalje: "Sveštenstvo uopšte i naročito visoko se dakle uvek borilo protiv nacionalne stvari i protiv slobode naroda".

Kao što se vidi, Enver Hodža, čovek koji daje takt celokupnoj albanskoj posleratnoj politici, veoma jasno ističe da je religija bila osnovna uporišna tačka okupatorima i to zato što su predstavnici i pripadnici različitih vera prihvatali okupaciju svojih inostranih jednovernika kao slobodu.

Hodža ni u jednom trenutku ne optužuje običan muslimanski, rimokatolički ili pravoslavni puk. Kada bi to učinio, onda bi iskazao ono čega se najviše plaši, da je čitav narod podeljen verom, a ne samo sveštenici. Ako rimokatolici čine samo deset odsto stanovništva, a sveštenici ni stoti deo toga, otkud onda tolika snaga toj manjini? Ili, ako je, kako Hodža veli, "narod verovao u Boga, ali malo ili nimalo nije verovao u sveštenstvo", zašto je onda ukinuta religija za sve?

Zar nije bilo praktičnije ukinuti samo sveštenicima pravo da je propovedaju. Drugo, kako su sveštenici uspevali da u borbu protiv nove vlasti povedu seljake Mirdite - rimokatolike u toku pedesetih godina ovoga veka ili kako su se 1914. godine pobunili seljaci - muslimani pod vođstvom Hadži-Ćamila sa jasno antinacionalnim i panislamskim stavom. No, sve su to pitanja na koja je Hodža mogao da odgovori samo policijskom represijom.

Sam vođa komunističke "Zemlje orlova" potvrđivao je da je narod itekako sledio svoje verske oce kad veli: "Da partija nije dobro pripremila teren u javnosti, narod nikad ne bi razumeo preduzete mere... partija je konstantno vodila borbu protiv religije... malo pomalo zahvaljujući antireligioznoj propagandi uzdignut je ideološki i politički nivo masa. Uprkos tome što tvrdi da je partija prosvetlila mase, Hodža priznaje da je religija duboko ukorenjena i da je nemoguće brzo uništiti.

U svim njihovim radovima se jasno isticalo da je religija onemogućavala jedinstvo nacije, pa je stoga morala biti uništena. Tako u jednom tekstu jasno stoji: "Katolički sveštenici su imali otvorenu antinacionalnu poziciju i uložili su sav napor da bi podelili narod i razvili mržnju naročito prema muslimanima". Prema tome vidljivo je da je osnovni razlog za ukidanje religije u Albaniji bila očigledna činjenica da su pripadnici različitih konfesija veoma podeljeni, te da tako veoma teško može da se ostvari bilo kakvo nacionalno ujedinjenje.

Osnovni zadatak Partije rada bio je da stvori novu kulturu oslobođenu religijskih stega i da dovede do prihvatanja novih običaja i novog načina života. A taj novi način života je oličen u ateističkoj kulturi u kojoj su svi Albanci morali imati nova imena, sahranjivati se na istim grobljima, živeti zajedno bez obzira na veru. Nažalost, malo je od toga ostvareno za vreme komunizma. Čak i poslednji izveštaji, neposredno pred kraj diktature govorili su da verske razlike nisu prevaziđene.

Mešovitih brakova, najsigurnijih dokaza međusobne tolerancije, skoro da i nije bilo, a vera je glavni razlog zašto su se Albanci različitih konfesija teško odlučivali na međusobno sklapanje brakova. Albanske studije potvrđuju ove činjenice, pokazujući to kroz analizu odnosa žene prema razvodima brakova, mada je odmah posle rata prihvaćen laički zakon o braku, koji omogućava podjednako pravo na razvod, 1947. godine samo je 308 žena iskoristilo tu mogućnost. Dvadeset jednu godinu kasnije 1968. godine broj zahteva za razvod braka je podnelo 1.007 žena što je takođe minorna cifra.

Sutra: Tempo video Veliku Albaniju