Tempo video Veliku Albaniju

NIKAKVE administrativne zabrane ne mogu brzo promeniti ono što se taložilo vekovima. Stoga podaci o broju žena aktivnih u javnom i političkom životu ne govore ništa. Javna je tajna da se ni obrazovana i zaposlena žena neće razvesti, iako je muž maltretira, jer zna da niko neće da se oženi ženom koja je već imala muža.

Iz tih razloga ne možemo da poverujemo rečima Envera Hodže da je davno prošlo vreme kada je muž mogao da kaže: "Žena je obavezna da me sluša zato što sam je kupio" ili "Žena mora da radi više nego magarac, jer magarac jede seno, a žena hleb". Uostalom, sam Hodža je jednom primetio: "Čak i među komunistima mi konstatujemo da neki nastavljaju, kao da se ništa nije promenilo, poštovanje varvarskog običaja: prodaju devojke i obavljanje veridbe beba".

Merama represije Enver Hodža je, ipak, uspeo da ih natera da se školuju, rade, glasaju, skinu feredžu, što je među jugoslovenskim Albancima bilo teže ostvarivo, ali nije uspeo da ih nagna da se druže s pripadnicima drugih veroispovesti, a to je bio njegov glavni cilj.

S druge strane, smatramo da je na polju prevazilaženja razlika u albanskom društvu učinjeno mnogo, ali ne i dovoljno.

Verski antagonizam vladao je i unutar vladajuće vrhuške komunističke Albanije. Moglo bi se postaviti pitanje otkud pominjanje vere unutar organizacije koja je po vokaciji bila najateističkija među svim komunističkim partijama planete. I dati sledeći odgovor: Albanska partija rada je deklarativno bila najbezbožnija organizacija na svetu, ali je razlika između proklamovanog i stvarnog bila velika.

Realniji uvid u prirodu te partije pomoći će da se bolje shvati uticaj religije na albanski separatizam u SFRJ i Srbiji u prvoj deceniji 21. veka, bez čijeg sagledavanja nema ni uspešne borbe protiv opasnosti po teritorijalni integritet naše zemlje.

Prema opšteprihvaćenom mišljenju, Albanska komunistička partija je stvorena 1941. godine, kao rezultat objedinjavanja malih marksističkih grupa, koje su u ovoj zemlji došle na svet krajem tridesetih godina i kasnije, pod uticajem ideje socijalističke revolucije u Rusiji, ali i nečega mnogo važnijeg što se ne ističe u prvi plan kada se govori o KPA.

Prva komunistička grupa u Albaniji stvorena je u gradu Korči na jugu zemlje, 1928. godine. U njenom formiranju posebnu ulogu su imali bivši pripadnici organizacije "Ćljirimi nacional" (Nacionalno oslobođenje), čiji je cilj bio narodno oslobođenje Albanaca. Glavna prepreka tom oslobođenju nije bila socijalna eksploatacija, već pre svega duboka religiozna podeljenost stanovništva. Tačnije, klasni odnosi između dva rata bili su uglavnom zasnovani na religiji, jer su zemljoposednici, najčešće, svoja prava ostvarivali na račun pripadnosti islamu. Sultan im je još za vreme osmanske vlasti dodelio posede na uživanje kao vernim službenicama islama u imperiji. Oni su bili glavni nosioci buržoaskog i feudalnog poretka, pošto je industrija bila nerazvijena i tek u povoju.

Glavni predstavnici organizacije "Ćljirimi nacional" koji su uticali na prihvatanje i negovanje komunističkih ideja bili su Ali Keljmandi (rođen u Peći), Sejfula Mališova i Kočo Taško. Ali Keljmandi je umro pred Drugi svetski rat, pa je teško dati ocenu njegovog stava prema komunističkoj ideologiji, ali je zato Sejfula Mališova jasno pokazao svoje opredeljenje pa je kasnije revolucionarnu aktivnost podredio ostvarivanju velikoalbanskih šovinističkih ciljeva.

Mora se pri tome imati u vidu da je Keljmendi napustio Jugoslaviju i živeo u Albaniji. Kasnije je emigrirao u SSSR iz koga se u domovinu vratio 1930. godine. Ako se ima u vidu da je, mada rođen u Jugoslaviji, pretpostavio životu u njoj - bitisanje u matici svoje nacije, možemo se zapitati koliko je Keljmendijevo optiranje za komunistički pokret bilo uslovljeno internacionalističkim i marksističko-lenjinističkim opredeljenjem, a koliko politikom Kominterne, čija je tadašnja praksa bila otvoreno antijugoslovenska i antisrpska, sa propagiranjem ideje da komunisti moraju podržati prisajedinjenje Kosmeta Albaniji?

Malo je verovatno da je ta ideja njemu mogla biti strana, jer su je negovali svi Albanci komunisti koji su emigrirali iz Jugoslavije. Tako je tek skoro objavljeno da je mnogo hvaljeni Emin Duraku rekao jednom članu OBKOMA Kosmeta: "Ne znam da li ću pogrešiti prema mojoj partiji (albanskoj) što prihvatam da budem član OBKOMA vaše partije."

Sve albanske "komunističke grupe" imale su veoma izražen velikoalbanski stav, a prema ratu Sila osovine sa Jugoslavijom i Grčkom odnosile se kao prema srećnom trenutku koji će omogućiti stvaranje Velike Albanije. Taj pristup nije napušten čak ni nakon formiranja KPA koje je ostvareno prevashodno oslanjanjem na KPJ. Svetozar Vukmanović Tempo piše: "Stekao sam još onda utisak da je njemu (E. Hodži) bila blizu srca ideja Bali Kombatara o velikoj etničkoj Albaniji."

Da je ovo bila misao vodilja Envera Hodže dokazuje podatak iz njegovog muzeja u Đirokastri. Reč je o diplomskom radu u gimnaziji u kome mladi Hodža predskazuje budućnost svome narodu zasnovanu na pomeranju granica duboko u Jugoslaviju i Grčku. Ideja vodilja oca "nove Albanije" je oduvek bila velikoalbanska a ne internacionalistička, i što je posebno važno ovu činjenicu primećuju i nepristrasni albanolozi. Tako Bernar Tenes, saradnik Instituta za pitanja Istočne Evrope u Minhenu, specijalista za Albaniju, veli: "Ni Marks, ni Engels, ni Lenjin, ni Staljin nisu služili za primer Enveru Hodži, makar koliko se on pozivao na njih."

Ako je i bilo primera, bila je to u prvom redu tradicionalna Rilindja (Nacionalni preporod). Ona je predstavljala bazu nacionalističkoj dogmi komunističkog šefa partije, njegovoj političkoj, kulturnoj i privrednoj nezavisnosti Albanije i prevladavanju unutrašnjih rascepa albanskog društva.

Neutralni Bernard Tenes dobro vidi da je ideologija "komunističke" Albanije bila nacionalizam. Tačnije, težnja da se nacija i nacionalizam stvore, jer ih još nema. Tenes jasno potvrđuje da je albansko društvo nejedinstveno i nacionalno nehomogeno zbog petstogodišnje osmanske vladavine, koja je donela islam i podelila naciju. Albanci različitih konfesija su tako podeljeni da objektivno ne čine jedinstvenu naciju.

NARUČENA SLIKA ISTORIJE
MADA je Enver Hodža od svojih istoričara zahtevao i dobio apsolutno pozitivnu sliku nacionalne istorije, koja onemogućava da se vide stvarni odnosi među Albancima raznih vera od vremena islamsko-osmanske okupacije, to je samo delimično rešilo problem. Kolektivno osećanje naroda je mnogo jače od falsifikovanja istorije i ono je izraženo kroz narodnu pesmu, priču, legendu, a u njima su odnosi među ljudima onakvi kakvim su oni stvarni bili, a ne onakvi kakvim ih je želela predstaviti Albanska partija rada.

Sutra: Hrišćani najveći gubitnici