Hrišćani najveći gubitnici

ZAŠTO je za formalnu ideologiju, oko koje će se "ujediniti" stanovništvo Albanije, izabran komunizam? Prvi i osnovni razlog leži u činjenici da su svi pokušaji zasnovani na toleranciji i uvažavanju različitih kultura i etnikuma, koji su za osnovu imali religiju, bili bezuspešni.

Zato hrišćani, koji su bili najveći gubitnici, budući manjina, prihvataju materijalističku laičku ideologiju koja obećava ostvarenje društva u kome bi bile prevaziđene verske podele i svi građani bez obzira na veru imali ista prava i obaveze.

Drugi razlog je sadržan u politici Kominterne koja je borbi nacionalističkog pokreta davala potrebni legitimitet. Pogotovo što je i KPJ u to vreme sledila politiku Kominterne, a to je njenim nastojanjima davalo više izgleda na uspeh. Poslednja činjenica je posebno došla do izražaja za vreme rata, kada Jugoslavija propada, a najjača snaga u zemlji postaje KPJ, iako su jugoslovenski komunisti od sredine tridesetih godina zauzeli stav da nikakvo narušavanje teritorijalnog integriteta ne dolazi u obzir.

Treći razlog, onaj koji je komunističkim idejama privukao muslimane-nacionaliste, leži u tome što i oni uviđaju da se njihov cilj ne može realizovati u uslovima potpune podele stanovništva i da im komunistička ideologija u tome najbolje može pomoći.

Opredeljenje da čak i borbom u NOVJ dovedu do razbijanja Jugoslavije i stvaranja "Velike Albanije" nisu krili ni mnogi Albanci - članovi KPJ. Tako je visoki funkcioner sa Kosmeta Ismet Šaćiri pred članovima OBKOM Mitom Miljkovićem i Milijom Kovačevićem rekao: "Nisam znao da Kosmet posle rata neće pripasti Albaniji, inače ne bih uopšte učestvovao u NOB na Kosovu".

O kakvom je nacionalizmu APR reč ako je albanski narod bio toliko podeljen da su u njemu postojale barem tri etničke, a samim tim i nacionalističke koncepcije? Po našem mišljenju, za osnovu albanskog nacionalizma, uzet je nacionalizam Albanaca muslimana. Ali na jedan vulgarno materijalistički način, tako da je taj nacionalizam zasnovan na islamskoj religiji odbacio njeno suštastvo - Alaha, ali je zadržao sve ono što je društvena posledica islamizacije. To se nametalo celom albanskom društvu kao zajednička svest. Najvažniji element te svesti je istorijska tradicija Albanaca muslimana.

Islamska tradicija se najbolje ogleda na primeru realizacije tzv. nacionalnih prava Albanaca, odnosno u težnji da se reši navodno nerešeno nacionalno pitanje. A ono podrazumeva ujedinjenje "albanskih nacionalnih teritorija": delova Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke sa maticom zemljom. Pri tom se nastoji prikazati da Albanija ima pravo na ove teritorije, jer su, navodno, u njima uvek živeli Albanci ili njihovi pretpostavljeni preci Iliri.

Ako je reč o ostvarivanju prava na ilirske zemlje, zašto se onda ne traži sve ono što je nekada pripadalo Ilirima? A to je čitava Dalmacija, itd. Na ovo pitanje albanski istoričari bi verovatno odgovorili da je to zato što tamo već odavno nema njihovih sunarodnika. No, odmah bi im se mogao dati kontraargument. Zašto onda pokazuju pretenzije prema Kuršumliji, Prokuplju, Novom Pazaru, Tutinu ili Velesu u Makedoniji u kojima takođe odavno nema Albanaca?

Jedini odgovor na ovo pitanje jeste: isključiva veza Albanaca sa ovim područjima je islamska. Nema nikakvih tragova masovnog prisustva Šiptara u ovim krajevima od pre islamsko-osmanske invazije. A ako ima ilirskih, nema žive veze između Ilira i Albanaca.

Prošlo je više vekova od nestanka Ilira do pojave Albanaca. Ne zna se ilirski jezik, pa se ni analizom jezika ne može utvrditi veza između jezika Ilira i Albanaca. Nijedan Albanac ne zna za svoje pretpostavljene ilirske pretke, niti se pak može osloniti na njihovu duhovnu i materijalnu kulturu kao svoju. Svi sačuvani kulturno-istorijski spomenici iz predislamskog perioda u ovim područjima isključivo su hrišćanski-srpski i vizantijski. A to je krunski dokaz da je prisustvo Albanaca u ovim krajevima vezano za islamizaciju.

Albanci su se mogli u masama naseliti na Kosovo, Makedoniju ili u Toplicu samo na osnovu činjenice da su prihvatili islam. Ili, što je još važnije, u ovim su se krajevima mogli održati isključivo kao muslimani. Osmanska feudalna država je bila organizovana kao islamski vaseljenski halifat, koji ima osnovni zadatak širenje islama u svetu, putem svetoga rata (džihada). Pokorene narode je ugnjetavala samo zato što su "nevernici", a ne zbog nacionalne ili klasne pripadnosti.

Zato je hrišćansko stanovništvo bežalo od verskih progona na teritoriju nominalno jednoverne Austrije. I Albanci hrišćani su se iseljavali zajedno sa Srbima. Stanovnici sela Nikinci u Sremu su potomci albanskog katoličkog plemena Klimenti iseljenih za vreme Velike seobe Srba 1690.

Jedini razlog koji je omogućio albanizaciju bila je islamizacija. Zemlja je u islamu kolektivno dobro zajednice, a sultan-halifa je davao svojim najvernijim sledbenicima. Tako su Albanci muslimani kao "pravoverni - sultanovi sinovi" mogli da koriste teritorije osvojene od đaura - nevernika. I sve to datira tek od druge seobe Srba pod Arsenijem IV Jovanovićem Šakabendom 1737. godine. Tada počinje lagano naseljavanje Albanaca ("Turaka") u Toplici kao predstavnika religiozne islamske države, kako veli jedan od najpoznatijih albanskih istoričara Stefanać Polo.

Zato danas teže i Raškoj oblasti, isto kao što su svi muslimani Crne Gore, zapadne Makedonije i Kosova i Metohije od strane ateističke APR bili proglašeni Albancima samo zbog svoje islamske vere. Tako je Zejnel Zejneli, nekad poznati dopisnik "Politike" iz Prištine, rodom iz Gore na Šar-planini, u emisijama Radio Tirane bio proglašen Albancem i otpadnikom od nacije, mada sa Albancima u nacionalnom smislu ima veze koliko i autor ovog teksta.

Veoma je važno istaći i da je velikoalbanske šovinističke zahteve lakše prihvatao muslimanski deo članstva KPA (Imer Dišnica, Sejfula Mališova, Enver Hodža i dr.), a teže pravoslavni (Koči Dzodze ili Panajot Pljaku). Dzodze je bio glavni zastupnik saradnje sa Jugoslavijom. Kada je Imer Dišnica u ime KPA potpisao sporazum u Mukji sa balistima, prema kome je prednost data velikoalbanskoj, na račun proleterske ideje, Dzodze je uzviknuo da je to izdaja, tražeći da se Dišnica isključi iz partije. Glavni branioci potpisnika dogovora sa balistima, Enver Hodža i Mališova, sprečili su ostvaranje Dzodzeovog predloga.

Sutra: Između Istanbula i Vatikana