Između Istanbula I Vatikana

DEO Albanaca je prihvatio komunističku ideologiju svestan da je nemoguće prevazići razlike među pripadnicima različitih konfesija na osnovu planova prvaka nacionalnog buđenja iz 19. i s početka 20. veka, koji nisu predviđali potpuni raskid s religijskom prošlošću i običajima.

Stoga Enver Hodža veli: "Možemo li mi, s jedne strane, da se žestoko borimo s religijom, teologijom, crkvom, džamijom, sveštenicima, hodžama, a s druge, da veličamo delove stvaralaštva Naima Frašerija u kojima on ispoljava svoju bektešijsku filozofiju. Hoćemo li aplaudirati Mjedeu (1866-1937), katoličkom popu i pesniku nacionalne renesanse, kada govori o hrišćanskoj teologiji ili kada Čajupi (1861-1930), borac protiv turske dominacije i pesnik, kaže da na Tomoru (planina na jugu Albanije) jeste presto na kome sedi bog. Pošto smo marksisti, mi moramo u interesu naroda da se borimo protiv njihovih negativnih aspekata".

Hodža zna da rimokatolički pop Mjede ne može da dozvoli venčanje svojih vernika sa Albancima muslimanima, ali će im vrlo rado dati blagoslov za sklapanje braka sa Italijanima, Hrvatima, Slovencima ili Francuzima. Isto tako, Hodži je jasno i da je najveća uvreda za muslimana da mu se kćer uda za rimokatolika, dok je veoma rado daje za Turčina.

Hodža je takođe svestan da će vernici muslimani, kao i uvek, težiti da inspiraciju za svoju kulturnu promociju nađu u Istanbulu ili u centrima islama Meki i Medini, a rimokatolici u Vatikanu gde je njihovo duhovno središte. A u takvoj situaciji nema jedinstvene nacije.

Drugi razlog za prihvatanje komunizma sadržan je u činjenici da krutim dogmatskim insistiranjem na klasnoj borbi lako mogu da se zabašure stvarni odnosi i da se međusobne relacije Albanije i Osmanskog carstva predstave kao isključivo klasna borba, u kojoj bi greh za sve što su Albanci-muslimani učinili hrišćanima bio svaljen na feudalce, te bi tako i vuk bio sit i ovce na broju. Takvo gledište su prihvatili i mnogi Albanci-hrišćani, Vasa Paško i Naum Većilhardži, na primer, s tim što je kod njih nacionalno zamenjivalo klasno, pa su odnose u državi predstavljali kao relacije Turaka i Albanaca.

Ovakav stav hrišćana nije nerazumljiv. Ako bi insistirali na istini po kojoj su gotovo svi muslimani u Osmanskom carstvu bili na jednoj, a hrišćani na drugoj strani, i to servirali narodu, razdori se nikako ne bi mogli prevazići. Odatle do ponavljanja pogroma nije daleko. Ko bi u tim neredima stradao nije teško pogoditi.

No, uprkos tome što je religija bila zabranjena, Enver Hodža nije mogao da se oslobodi svoga muslimanskog porekla. On je pripadao veoma religioznoj porodici. Majka mu je nosila feredžu, a otac pasionirano proučavao Kur'an i islamsku filozofiju. Jedino je stric bio ateista i odmalena ga je učio da se okane islama.

Ali, bez obzira na stričev nauk, kada je trebalo pisati novu komunističku nacionalnu istoriju, nije imao dileme koga treba "postaviti" za pozitivnog junaka. Istorija muslimanskih Albanaca je forsirana kao jedino ispravna i morala je biti opšteprihvaćena. Istovremeno, neguju se svi primeri međusobne saradnje muslimana i hrišćana i predstavljaju kao opšte pravilo, a međusobni sukobi minimiziraju.

Tako je Ali-paša Tepelini, zao duh albanskih hrišćana, koji ih je uništavao, nabijao na kolac i žive pekao, bio proglašen nosiocem borbe za autonomiju. Zadatak da Ali-pašu (poznatog kao janjinski) proglasi saveznikom balkanskih hrišćana i borcem za autonomiju dobio je Stavri Naci, rođen u pravoslavnoj porodici.

Ovo je sasvim logično i u skladu sa Hodžinom politikom. Ako Naci kao istoričar Albanac, komunista, poreklom hrišćanin, predstavlja krvnika svojih predaka, borcem za slobodu onda je svima jasno da je to istina. On samovolju Ali-paše koja se ogledala u želji da se što više osamostali od sultana bez ikakvih nacionalnih zahteva i želja za sticanjem nezavisnosti, već radi ostvarenja sebičnih pljačkaških ciljeva, proglašava borbom za autonomiju. I u isto vreme ističe: "Albanci su želeli mir sa susedima i mada su u većini muslimani, oni se osećaju veoma bliskim sa Grcima i imaju tendenciju da očuvaju prijateljstvo sa grčkim narodom."

Kada bi Naci smeo da govori istinu o Ali-paši, imao bi da kaže mnogo toga o ovom "autonomašu". Na primer, kako je jedva dočekao da iz Janjine pođe u gušenje Prvog srpskog ustanka. Nacija bi valjalo pitati čime se to Ali-paša rukovodio kada je odlučio da ode skoro 1.000 kilometara na sever da tamo ruši pokušaje srpske sirotinje da se dočepa slobode?

Zvanična albanska istoriografija je prepuna ovakvih primera. Da bi se uspešno odbranili muslimani, zbog izdaje, kolaboracije i poistovećivanja sa vlastima iz Istanbula, osmanska okupacija se predstavlja kao turska u nacionalnom smislu, a Turci kao zločinci neviđenih razmera u odnosu na Albance sve tri vere.

Važno je istaći da je takav način tretiranja problema svoj odjek nalazio i među albanskim istoričarima na Kosovu. Pomenuti Emin Plana piše: "Zna se da su Albanci kao i drugi narodi bili potčinjeni, potlačeni i eksploatisani od strane osmanske vlasti" i "bili u težem položaju od Srba, jer nisu imali pravo na obrazovanje na maternjem jeziku". Prema Plani ispada da su "jadni" Albanci bili u gorem položaju nego hrišćani.

Ako Albanci nisu imali škole na svom jeziku, ko ih je onda imao ako su i sami Turci, u etničkom smislu, bili skoro 100 odsto nepismeni. Koga oni da krive za to? Ili, ako su Srbi bili u boljem položaju, da li su oni imali škole na svom jeziku i ko im je te škole stvorio. Zar Turci, koji to isto ne dozvoljavaju Albancima? Tu besmislenu tvrdnju najbolje je opovrgao sam Enver Hodža kada govori da u periodu 1876-1878. godina među svim muslimanima u halifatu vladaju bratski odnosi, a naročito između sultana Abdul Hamida i odanih mu Albanaca, koji čine njegovu ličnu gardu.

Enverovu viziju odnosa morali su da prihvate za svoju i hrišćani istoričari Stefanać Polo i Stavri Naci, iako autor ovih redova sumnja da im je to odgovaralo. Ali, šta su oni drugo mogli da učine osim da je prihvate?

Sutra: Masakr Enverovih komunista