Masakr Enverovih komunista!

LjUBAV Enver Hodže prema Turcima i arapsko-islamskom svetu nije ostala neprimećena. Dugogodišnji diplomata i odličan poznavalac Albanije Arso Milatović veli o tome: "Pisao je (Enver) o vekovnim trpljenjima od slovenskih komšija, o muslimanskim zemljama, posebno o Turskoj i Arapima kao vekovnim prijateljima Albanije".

To prijateljstvo prema muslimanskom svetu veoma često ode toliko daleko da je veoma blisko islamskom fundamentalizmu. Mišljenje islamsko-fundamentalističkih pokreta da Jevreji ne mogu da se konstituišu kao nacija delila je APR i njen šef Enver Hodža. U jednom obraćanju svome stanovništvu, on utvrđuje da je Izrael država "stvorena od cionizma i ... imperijalizma, na leđima arapskog naroda, a naročito palestinskog" i stoga nije ni logično da takva država postoji, da se ukidaju "prava i slobode jedne nacije u ime druge (jevrejske) koja je sumnjiva".

Naklonost Albanije prema muslimanskom svetu nisu propustili da iskoriste državnici islamskih zemalja. Oni Enver Hodžinu tvorevinu uvek vide kao muhamedansku zemlju, koja će se kad-tad vratiti pod okrilje islama. Albanija nikada nije negativno reagovala na takve ocene, ali zato veoma žestoko odgovara na svaki pokušaj Vatikana da se makar malo zainteresuje za položaj njenih katolika.

Kolika je vezanost Albanije za islamske zemlje najbolje će se videti iz podatka da je u Iranu postojala veoma snažna proenverova komunistička partija. Njena privrženost albanskom idealu je bila tolika da su Hodžu cenili kao boga. Ta partija je nakon dolaska Homeinija na vlast masakrirana, ali Albanci niti sam Enver Hodža nisu uložili ni reč protesta zbog tog čina. Identično su postupali i kada bi turske vlasti izricale smrtne kazne svojim komunistima. Albanci nikada nisu intervenisali kod turskih vlasti u njihovu korist, mada su mnogi od tih turskih komunista bili privrženici Envera Hodže. Pisac ovog feljtona imao je priliku da sa njima razgovara za vreme svojih boravaka u Turskoj.

Ako se ima u vidu da zvanična Turska smatra Albaniju svojim jedinim prijateljem u Evropi, onda postaje još jasniji proturski stav Envera Hodže, koji je svaki kontakt albanskih rimokatolika sa njihovim duhovnim centrom smatrao najvećim svetogrđem.

Ove činjenice su još više došle do izražaja unutar Albanije. Rečeno je da je u ovoj zemlji od 1967. godine religija zabranjena zakonom. No, odnos albanskih vlasti prema pripadnicima raznih konfesija ni izdaleka nije bio isti. Bez ikakvih ograda albanski rukovodioci su jasno isticali da im je najveći neprijatelj Rimokatolička crkva, zatim Pravoslavna, pa tek na kraju islamska zajednica.

U odabranim radovima E. Hodža na više mesta oštro napada Rimokatoličku crkva. Tako na jednom mestu piše: "Dok je bio rat i dok je narod ginuo oni... su pevali Te Deum Musoliniju i Hitleru u crkvama i sa nama su vodili oružanu borbu".

Kritika rimokatoličkog sveštenstva se nastavlja kroz čitav period Hodžine delatnosti. Govoreći o agrarnoj reformi on tvrdi: "Tu su se pojavili bogataši, a takođe i katolički sveštenici da ukoče ili ometaju agrarnu reformu... Oni (sveštenici) su ubeđivali seljake da ne uzimaju zemlju, jer ona ne pripada njima već bogu i da će ih bog prokleti".

Ako se zna da su najveći posednici bili age i begovi muslimanske veroispovesti, ta kritika rimokatoličkih popova za sprečavanje agrarne reforme je besmislena. Uz to, rimokatolici, kojih ima samo 10 odsto, žive u planinskim predelima na severu gde je plodne zemlje veoma malo, pa je bacanje najveće krivice na rimokatolički kler dokaz očigledne mržnje.

Osim toga, sama optužba da su sveštenici tvrdili da zemlja pripada bogu, na takav način iskazana, mnogo više odgovara islamu nego hrišćanstvu, mada i u toj religiji postoji težnja da se svojinski odnosi pravdaju verom. Identičan napad se vršio na Rimokatoličku crkvu i po pitanju obrazovanja ženske dece, iako je opšte poznato da je broj nepismenih (u procentu) bio mnogo veći kod muslimana (kao i otpor školstvu) nego kod hrišćana. Istovremeno, kada god se govorilo o krivici sveštenika, uvek su prvi na udaru bili hrišćanski pa zatim muslimanski.

U kritici sveštenstva ni pravoslavni kler ne prolazi mnogo bolje. Mada je Hodža u jednom razgovoru sa Staljinom rekao da su se pravoslavni i muslimanski sveštenici dobro držali za vreme rata, ipak jasno odvaja prve od drugih. Po našem mišljenju, hvala pravoslavnim popovima je posledica saznanja da je sam Staljin bio đak bogoslovije, pa je Hodža kao verni sledbenik time hteo da mu se dodvori.

U razgovoru za pariski "Mond", mnogo posle Staljinove smrti i prekida odnosa sa SSSR, Hodža navodi: "... grčki pravoslavni kler je najreakcionarnija sredina protiv naše zemlje. On tvrdi da su svi Albanci pravoslavne vere Grci. Taj kler nastoji da prepreči put jačanju odnosa našeg i grčkog naroda".

Šef albanske partije optužuje popove što pravoslavno stanovništvo Albanije smatraju Grcima, ali ne pominje da je i zvanična Turska uvek zastupala identično mišljenje, iako potvrđuje da je u "Osmanskom carstvu svaki musliman tretiran kao Turčin". U Turskoj i danas vlada isto mišljenje po pitanju nacionalnosti svih muslimana, pa i Albanaca. Za Envera Hodžu to nije ugrožavanje nacionalnih prava Albanaca, jer i on je sam od malena učio turski.

Hodža je, osim toga, dobro znao da je sve ono što podrazumeva pod nacionalnom istorijom i tradicijom Albanaca, samo deo turske nacionalne istorije. Sve albanske veličine koje on slavi i kojima se divi su turske nacionalne veličine, jer su bili službenici sultana-halife. Oni su takođe Turci, jer pojam Turčin u Osmanskom carstvu jeste sinonim za muslimana.

Bili su to, u prvom redu, Isa Boljetini i Bajram Curi jer su vatreno branili Osmansku imperiju, kao svoju otadžbinu. Boljetini je pred Prvi balkanski rat pozvao Albance u odbranu Turske pod parolom da je islam u opasnosti.