Zavera protiv pravoslavlja

RUŠENjEM Berlinskog zida komunizam se i u Albaniji srušio kao kula od karata. Došlo je do stvaranja višepartijskog sistema i obnavljanja verskih zajednica i obreda. Odmah je postalo jasno da mnogi ljudi nikada nisu ni prestajali da budu vernici, iako su to morali da skrivaju.

Kada je u džamiji u Tirani januara 1991. godine održana prva javna molitva, izveštač Rojtersa veli da je ova bogomolja na centralnom trgu bila premalena da primi sve one koji su želeli da u njoj učestvuju. Tokom ramazanskih praznika, 18. aprila iste godine, ponovo je formirana Islamska zajednica Albanije (IZA) i za glavnog muftiju izabran je Sabri Korča, koji je 20 godina proveo u zatvoru. U obnovi islamskog verskog života glavnu ulogu su preuzeli muslimani iz Makedonije i Srbije (Prištine).

Albanski rimokatolici su postali deo jedinstvene Rimske crkve, a pravoslavci su obnovili 1967. godine ukinutu autokefalnu albansku arhiepiskopiju. Albanska država nije htela da ispusti iz ruku obnovu crkvenih organizacija pa je predsednik vlade Aleksandar Meksi posetio papu. Prema zvaničnom izveštaju, njihov susret je bio srdačan. Izgleda da je tada i dogovorena kasnija papina poseta Tirani i Skadru.

Slično je bilo i s pravoslavnim vernicima. Kako je izjavio arhiepiskop Anastasije (Janulatos), njega je za egzarha crkve u Albaniji postavio carigradski patrijarh Vartolomej I, januara 1991. Zatekao je, kako je rekao, samo petnaestak starih sveštenika, a poslednji episkop se upokojio još 1975. Anastasije je rukopoložio 53 sveštenika i trojicu vladika, albanskih državljana.

Uplitanje vere u unutaralbanske odnose veoma brzo se manifestovalo i u javnim nastupima odgovornih ljudi. Albanija se kao zvanično sekularna zemlja učlanila u Organizaciju islamske konferencije (OIK), organizaciju otvoreno islamsko-fundamentalističkih i panislamskih namera.

Uticaj islama se toliko osetio u javnom životu da je protiv te pojave govorio i Baškim Zeneli, potpredsednik tada najveće opozicione partije, Socijalističke. "Ne sviđa mi se", kaže Zeneli, "kad u Tirani vidim verske škole sa mladim devojkama između 13-15 godina obučenim u crnu odeću, kao što su žene u Albaniji nosile pre 70 godina. U nastavljanju ove politike vidim opasnost islamskog fundamentalizma u Albaniji. Ako to još danas i nije problem, moraćemo da pripazimo šta će se događati u budućnosti".

Snažan verski pečat svemu što se u Albaniji zbiva dalo je proterivanje arhimandrita manastira u Đirokastri Hrizostoma. On je opisujući maltretiranje ljudi koji su hteli da spreče njegov odlazak okvalifikovao kao napad na hrišćane a ne na Grke, i u skladu sa tim zatražio podršku svih pravoslavnih crkava. Posle povratka u Grčku proterani arhimandrit je izjavio da postoji "islamski pritisak na pravoslavce".

U Grčkoj su sve te akcije smatrane kao najsigurniji dokaz da je predsednik Sali Beriša islamski aktivista, da želi da postavi svoga arhiepiskopa, protera Grke i pravoslavnu zajednicu doslovno prepolovi.

U vreme Envera Hodže rimokatolička vera je trpela najžešće udarce, a Vatikan bio optuživan za antialbanske zavere. Danas nema izraženije netrpeljivosti između muslimana i rimokatolika kao što je to slučaj sa pravoslavnima. Zašto, odgovor nije teško dati, ako se zna da je Vatikan od sredine prošlog veka intenzivno insistirao na saradnji Šiptara rimokatolika i muslimana s ciljem da se preduprede akcije pravoslavnih Srba i Grka, smatrajući da je islam na izdisaju i da se najpre treba obračunati s pravoslavljem. Vatikan se i danas drži te politike.

U bivšoj SFRJ, islam je među Šiptarima bio mnogo prisutniji nego kod islamizovanih Srba, što su muslimani priznavali.

Bilo je logično da se na Kosmetu, gde je islam najjači, javi islamsko-fundamentalistički pokret. Ali on se pojavio u Bosni, gde je islam znatno slabiji. Tome je glavni razlog: visoka verska svest i islamski način života kosovskih Šiptara.

Uvek kada bi se efikasno završila akcija etničkog čišćenja Srba i kada bi oni nestajali, selo koje je ranije bilo evropsko, dobilo bi islamski lik. Nestajale bi kuće Srba, arhitektura bi dobijala islamske odlike, rušila bi se groblja s krstovima, uništavale crkve, a nicale džamije. Onima iz sveta koji sve to finansiraju ništa nije smetalo što su vođe tadašnje alternative formalno sebe smatrale tvrdim ateistima. Za njih je komunizam bio prolazna bolest, a islam večan.

I šta se desilo posle rušenja komunizma u Albaniji i drugde? Odjednom je komunističko odelo sececionista spalo, a ostalo islamsko telo.

Cilj je najpre stvoriti "Veliku Albaniju" s muslimanskim načinom života, a posle će uslediti potpuna islamizacija.

* * * * * * *

FELjTON je urađen prema knjizi dr Miroljuba Jevtića, profesora Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, "Albansko pitanje i religija" (2011).

Kraj