Stratište po izboru Beča

OVE godine navršio se čitav vek od osnivanja koncentracionog logora za zarobljenike u pitomom austrijskom selu, danas gradiću, na desnoj obali Dunava Mauthauzen (čiji se naziv može prevesti kao "kuća na bregu")! U dva svetska rata, u logoru, po kome je ovo mesto postalo poznato u istoriografiji i izvan granica Austrije, stradalo je oko 130.000 ljudi iz dvadesetak evropskih država, ali i sa drugih kontinenata.

Neposredno pošto je Austrougarska carevina objavila rat maloj balkanskoj kraljevini Srbiji i prvih borbi na našem tlu, u Mačvi i na Ceru, vlasti u Beču su osnovale i prvi logor za vojne zarobljenike i internirce iz Srbije. Izbor je pao na Mauthauzen udaljen tridesetak kilometara od industrijskog centra i velike rečne luke Linc na gornjem Dunavu. Logor je izgrađen na četiri kilometra od centra mesta, na visokom bregu i nedaleko od kamenoloma.

I u Drugom svetskom ratu, na ne uvek "lepom plavom Dunavu", koji je kod Mauthauzena plahovit i svojim brzacima podseća na Drinu, nacistička Nemačka je ponovo otvorila logor za zatočene Jevreje, vojnike i antifašiste iz 18 država porobljene Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Australije.

U dva svetska rata u minulom veku logor u Mauthauzenu postao je velika grobnica za blizu 25.000 Srba, Crnogoraca, Slovenaca i pripadnika drugih jugoslovenskih naroda. Ovaj logor je upamćen po do tada nezabeleženim zverstvima njegovih austrougarskih i nacističkih upravnika prema zatočenicima. Na svirep način su ubijani žene, i deca, i stari. Mauthauzen i njegove filijale u Guzenu, Ebenzeu, Velsu, Ašahu i drugim obližnjim mestima simboli su masovnih likividacija nedužnih ljudi.

Sa oko četiri-pet hiljada stanovnika, na obali velike evropske reke, Mauthauzen, reklo bi se, liči na idealno mesto za odmor i uživanje. Za Srbe u dva svetska rata ono je bilo mučilište i gubilište. Masovna grobnica. Po broju likvidiranih zarobljenika, načinu ubijanja i drugim zverstvima Mauthauzen je bio prava "fabrika smrti".

U prvim velikim okršajima austrijske i srpske vojske na Drini, oko Šapca, na Gučevu u avgustu 1914. godine pale su i prve žrtve. Zarobljenika je bilo i na jednoj i na drugoj strani. Prvi srpski zarobljenici su sprovedeni do železničke stanice u Zemunu i potrpani u furgone teretne kompozicije. Od čeških stražara prvi put su čuli za Mauthauzen. I da ih tamo vode u zarobljenički logor. "Ne sluti na dobro, ali sada je izvesno da nas neće streljati", tešili su se oni koje je čekalo dugo putovanje u neizvesnost.

Jedno od prvih svedočanstava o logoru Mauthauzen ostavio je austrougarski policijski inspektor, koji je zabeležio da je u njemu "pomrlo oko 8.000 ljudi", a od njih, verovatno, dve trećine živo zakopano! Zarobljenici te prve godine Prvog svetskog rata bili su bez ikakave zaštite. Umesto baraka bila su postavljena samo oskudno nameštena skrovišta bez vrata. Zarobljenici iz Srbije i drugih zemalja spavali su na zemlji. Obroci su bili neredovni, a za jelo su uglavnom dobijali usoljenu ribu. Zima, bolesti, glad i "vaspitne mere" stražara uzrokovali su masovno umiranje zatočenih.

Dva vojna groblja u Ašahu, gde su sahranjena 5.362 srpska zarobljenika, i na istočnoj strani Mauthauzena u kome je bilo zatočeno ukupno oko osam hiljada Srba, svedočanstva su stradanja naših vojnika daleko od rodne grude. Iz ovog konc-logora malo je njih izvuklo živu glavu. Još na početku postojanja, za logor u Mauthauzenu se govorilo da je pravi pakao.

Mauthauzen nije bio jedini logor za neprijatelje crno-žute monarhije. Država koja se dičila da je "gospodska" i demokratska, imala je u Prvom svetskom ratu takve logore i u Nižederu, Nađmeđeru, Braunauu, Aradu (u današnjoj Rumuniji) i drugim mestima. U te ništa manje zloglasne ispostave Mauthauzena, od 1914. do 1918. godine, bilo je deportovano oko deset odsto srpskog stanovništva!

Osim 150.000 srpskih vojnika, internirano je i više od 150.000 srpskih podanika, zatim nekoliko hiljada staraca, žena, pa čak i dece između osam i petnaest godina. Zloglasni logor Hajnrihsgrin u Mađarskoj imao je 300 baraka. Svaka baraka je primala po 400 zarobljenika. U oktobru 1916. u ovom logoru je bilo smešteno 66.000 zarobljenika, uglavnom Rusa i Srba.

Do 1917. godine u austrougarskim logorima je pomrlo oko 30 odsto srpskog življa, dok su ostali tavorili svoje dane u beskrajnim mukama i neizrecivim patanjama čekujući neizbežnu smrt. U pojedinim logorima dnevno je umiralo i po 200 ljudi, navodi se u publikaciji "Mautahuzen fabrika smrti".

Brutalnost s kojom su se austrougarske vlasti odnosile prema zatočenicima izazvala je zgražavanje evropskog javnog mnjenja da su neutralne zemlje i međunarodne organizacije pokrenule inicijativu za zaštitu zarobljenih. Prema oceni dr Arčibalda Rajsa, profesora iz Lozane i kriminologa po struci, život srpskih zarobljenika u logorima bio je kao u paklu!

Upoznavši mučenički život srpskih zarobljenika u austrougarskim logorima, Arčibald Rajs je, pozivajući se na Hašku konvenciju, zatražio hitnu međunarodnu intervenciju neutralnih zemalja kako bi se koliko-toliko zaštitili zatočeni Srbi.

U zločinima su posebno prednjačili logori u Češkoj i Mađarskoj, narodčito onaj u Hajnrihsgrinu kod Nižedera. I u Prvom i u Drugom svetskom ratu malo je bilo preživelih u Mauthauzenu i njegovim bližim i daljim ispostavama.