Svaka baraka kuća mrtvih!

U OBA svetska rata malo je ljudi preživelo u Mauthauzenu i njegovim bližim i daljim ispostavama. Po zločinima prema zarobljenicima izdvajali su se logori u Češkoj i Mađarskoj, naročito onaj u Hajnrihsgrinu kod Nežidera.

Zloglasni Hajnrihsgrin imao je 300 baraka. Svaka baraka primala je po 400 zarobljenika. U oktobru 1916. u ovom logoru je bilo smešteno čak 66.000 zarobljenika, uglavnom Rusa i Srba.

Doktora Arčibalda Rajsa, koji je bio i vrsni stručnjak međunarodnog prava, zaprepastila je činjenica da je u Hajnrihsgrinu bilo zatočeno između deset i dvanaest hiljada srpskih civila, zbog čega je i zahtevao međunarodnu intervenciju. Među njima i veliki broj žena. Deca starija od pet godina bila su smeštena u posebnom paviljonu.

Pored ratnih zarobljenika iz Srbije i Rusije, u Nežideru je bilo zatočeno i oko tri hiljade žena i dece iz Bosne i Hercegovine.

Protestima zbog nepodnošljivih uslova u austrougarskim zarobljeničkim logorima pridružile su se i pojedine političke partije u Srbiji. Tako je srpska Socijaldemokratska stranka u memorandumu upućenom Rusko-holandsko-skandinavskom komitetu iznela podatke o interniranju mase nevinih i mirnih građana. Posebno je ukazano na masovni pokolj srpskih civila.

Od ukupnog broja interniranih građana Srbije, 30 odsto je skončalo u zarobljeništvu! "Ostali tavore svoje dane u beskrajnim mukama i neizrecivim patnjama očekujući neizbežnu smrt", navodi se u memorandumu Socijaldemokratske stranke Srbije.

U proseku je u koncentracionim logorima Austrougarske dnevno umiralo između 10 i 20 zatočenika. U većim logorima te brojke su bile i desetostruko veće. U publikaciji "Mautahuzen fabrika smrti" navodi se da je u nekim logorima dnevno bivalo i po 200 mrtvih. Oni koji su ostali živi bili su zapravo polumrtvi, kako svedoče retki "posmatrači".

Sačuvana dokumenta zvaničnih logorskih vlasti najvernije dočaravaju sliku zatočeništva u Mauthauzenu. S prvim zimskim danima u logoru je počela da hara epidemija tifusa. Od decembra 1914. do premeštanja u obližnji logor u Ašahu aprila 1915. pomrlo je više od 7.000 Srba. Od tifusa je umro i biskup Linca dr Hitmajer, koji je često dolazio u logor da bi, iako katolički sveštenik, služio opelo umrlim srpskim i ruskim zarobljenicima.

Godine 1915. logor Mauthauzen je preuređen i nastavio je da prima hiljade novih logoraša sve do kraja rata. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, do 1918. godine ispisivane su nove i nove stranice stravičnih zločina nad ratnim zarobljenicima, uključujući stare, žene i decu. Pored Srba ovaj logor je postao grobnica i hiljade Italijana, Rusa, Rumuna, Francuza, pa i Austrijanaca koji su se protivili ratu.

Kada je proširen, austrougarski zvaničnici su isticali kako je logor izgrađen "na veoma povoljnom terenu", gde su se lako mogli dovoditi i odvoditi zatočenici, dopremati namirnice za logoraše i odvoziti umrli do obližnjeg novog groblja.

Austrougarske vlasti su bile vrlo zadovoljne činjenicom da je logor mogao da se širi, jer se oko Mauthauzena prostiralo široko polje. Vladajuća vrhuška u Beču je očigledno računala da će carevina potrajati i da će iz rata izaći kao sila pobednica. Te računice su se, međutim, izjalovile.

Godine 1918. prvi veliki rat na evropskom tlu je završen ne samo porazom Austrougarske monarhije, nego i njenim raspadom.

Odmah posle rata, italijanske vlasti su se postarale da se na dostojanstven način oda pošta pogubljenim zarobljenicima. Pored spomenika podignuta je i kapela. Postavljena su i četiri spomen-kamena s brojkama umrlih srpskih zatočenika sahranjenih u masovnim grobnicama.

Prema podacima vojnih vlasti u Lincu, na novom groblju u Mauthauzenu sahranjeno je 1.750 Italijana, 7.038 Srba i više stotina logoraša drugih nacija.

Kada je rat definitivno okončan i zarobljenički logori počeli da zatvaraju kapije, preživeli srpski logoraši na razne načine su krenulu svojim kućama u Srbiji. Bili su izgladneli i bolesni, pa je putovanje za njih bilo dugotrajno i iscrpljujuće. Lekar iz Beograda Stana Mihajlović je u svom dnevniku sačuvala potresnu sliku povratka naših izgnanika iz logora u poraženoj Monarhiji:

"Počeli su da pristižu naši ratni zarobljenici i internirci iz neprijateljskih logora. Dolaze potpuno iscrpljeni od gladi, bolesni i iznureni od silnog pešačenja. Veliko i Malo ratno ostrvo na ušću Save u Dunav sa Kalemgdana pružaju jeziv prizor."

Nadomak srpske prestonice sleglo se na hiljade naših ljudi, koji su uspeli da prežive sve strahote logora u Austriji, Mađarskoj i Češkoj, među kojima je Mauthauzen bio najstrašniji. Oni su, nažalost, nadomak kalemgdanskih zidina, dugo morali da čekaju ne bi li se domogli Beograda i svoje zemlje. Neprijatelj je, tokom četvorogodišnjeg rata, uništio sve plovne objekte, tako da beogradske vlasti nisu imale čime da prevezu iznemogle ljude do naše obale.

U dnevniku dr Stana Mihajlović beleži da "tu na domaku domovine i svojih domova i svojih kuća iznureni, skoro goli, spavaju pod vedrim nebom i čekaju na čamce, ta jedina prevozna sredstva koja su još jedino ostala". Mnogi su na Velikom ratnom ostrvu umrli ne dočekavši da ponovo kroče na rodnu grudu.

Vlasti u slobodnom Beogradu su otvorile bolnicu u osnovnoj školi na Dorćolu kako bi bili primljeni pristigli logoraši. Naime, bilo je naređeno da svi logoraši kada pređu s jedne na drugu obalu Save i Dunava moraju da prođu lekarske preglede. Najteže je bilo da se oslobode vašiju.

Doktorka Mihajlović ne može da sakrije svoja osećanja dok pregleda preživele internirce. Kada se ti naši ljudi svuku, "čoveka obuzme tuga", veli ona. "To su živi skeleti na kojima su ostali samo koža i kosti. Oni u improvizovanoj bolnici na Dorćolu preplavili su sobe, hodnike i dvorište. Leže na podu i zemlji izgubljena pogleda i bez reči."

Vrativši se u zemlju mnogi logoraši nisu dočekali da požive u slobodi. U mrtvačnici nije bilo mesta za umrle. "Taljigama su danima prenosili mrtve do Novog groblja", beleži doktorka Mihajlović.

Nažalost, samo dvadeset godina kasnije, logori u Mauthauzenu i drugim mestima u bišoj Austrugarskoj postali su po drugi put, samo još užasnija mesta smrti. Sa stotinama hiljada novih nedužnih žrtava.