Danteov pakao u kamenolomu

U vreme mira, između dva velika svetska rata u 20. veku, Mauthauzen se pominjao i s tugom i sa strahopoštovanjem. Svet je, reklo bi se, do detalja saznao za sve strahote surovog i masovnog uništavanja ljudskih života ne samo u ovom, nego i svim drugim zarobljeničkim logorima crno-žute monarhije.

Prohujalo je, međutim, tek dvadesetak godina kada su se na tlu Nemačke i njenih satelita pojavili novi logori, pre svega, za jevrejsko stanovništvo. U Evropi se ponovo podigao vihor rata, otvarani su novi frontovi, a broj stradalih je iz meseca u mesec rastao geometrijskom progresijom.

Zarobljenički logori su ovog puta bili mnogobrojniji, veći i sa mnogo raznovrsnijim i ubojitijim "arsenalom" za masovno mučenje i ubijanje nedužnih i nemoćnih ljudi. Prvi je otvorio tvorac Gestapoa Herman Gering još 1933. Pred naletom Hitlerovog pokreta o "čistoj rasi" ljudski život je postao najjeftinija roba.

Nikli su konclogori i na teritoriji Austrije, Poljske, Norveške, Nezavisne Države Hrvatske. Mauthauzen-Guzen, Dahau, Aušvic, Jasenovac, Treblinku istorija je upamtila po najstrašnijim zločinima.

Zatočenici tih logora su za vođe nacionalsocijalizma u Nemačkoj bili "ološ i ljudi niže rase". Drugim rečima, "izrodi koje treba prevaspitavati strogoćom, mučenjem i najzad likvidacijom. Oni su ropske duše a ne ljudi", govorili su Hitlerovi generali i komandanti konclogora.

A Hitlerov "jurišnik" Himler je još izričitiji: "Niko osim nas Nemaca to ne bi mogao da sprovede u delo, nijedna druga nacija ne bi mogla biti čovečnija od nas".

Koncentracioni logor u Mauthauzenu je drugi put u 20. veku otvorio vrata za hiljade zarobljenih iz čitavog sveta u avgustu 1938. Na propratnim aktima za svakog logoraša u Mauthauzenu na poleđini je pisalo "povratak nepoželjan". Bila je to najkraća ispisana smrtna presuda.

Bio je to jedan od četiri logora koje je lično Adolf Hitler odabrao za "konačno rešavanje jevrejskog pitanja". Sama masivnost njegove tvrđave jasno je ukazivala da taj proces treba da bude dugotrajan. Tu su, u isto vreme, dovođeni i kažnjeni ratni zarobljenici.

O Mauthauzenu u Drugom svetskom ratu, od 1938. do 1945, ostala je knjiga autentičnog svedočenja preživelih srpskih logoraša. Malobrojni i u dubokoj starosti oni su svakog 5. maja posećivali logor i zajedno s mladima okupljenim oko Udruženja zatočenika odavali poštu nastradalim Srbima i pripadnicima drugih naroda bivše države.

Logoraše je trebalo ubijati radom, ali i u gasnoj komori ili metkom. Jedan od logoraša, koji je uspeo da preživi sva mučenja, govorio je da je "razlika između pakla u kamenolomu 'Bečki jarak' i Danteovog jedino u tome što se na dno Danteovog pakla dolazilo preko devet stepenika, a u Mauthauzenu preko 186". Stepenice su bile i te kako mučilište, jer su zatočenici morali po snegu i vetru da nose velike komade kamenih ploča.

U Drugom svetskom ratu nacisti su svakog zarobljenika, koji je bio sproveden u koncentracioni logor, proglasili "državnim neprijateljem"! Najčešće bez dokaza i suđenja.

Prvi zarobljenici poreklom s jugoslovenskih prostora dovedeni su u Mauthauzen avgusta 1940. Bila je to grupa španskih boraca, pripadnika Španske republikanske armije. Nosili su brojeve ispod 1.000 i iz te grupe je preživeo samo zatočenik broj 796 (Miloš Miša Rajšić). Po broju stradalih, sa 12.890 žrtava, Jugosloveni, uglavnom Srbi, na četvrtom su mestu.

Prva grupa zarobljenika iz Kraljevine Jugoslavije, njih 20, dovedena je u Mauthauzen iz Maribora. Kako je rat odmicao i bivao sve žešći, vođen širom Starog kontinenta, tako je rastao i broj zatočenika.

Iz logora na Banjici, na periferiji ondašnjeg Beograda, prva grupa od 98 zatočenika transportovana u Mauthauzen u jesen 1942. Umesto imena i prezimena, srpskim logorašima su dodeljeni brojevi od 13.539 do 13.637. Iz Srbije i Slovenije ukupno je registrovano pet transporta.

Godinu dana kasnije, u Mauthauzenu se broj zatočenih ljudi iz mnogih krajeva Evrope i sveta udvostručio. Ratne 1943. godine iz Jugoslavije je stiglo jedanaest transporta do najbliže železničke stanice u ovom delu Austrije. Neki transporti iz Beograda, koji su nosili brojeve 32, 34 i 38 nisu, međutim, bili registrovani tako da se nije tačno znalo koliko je 1943. bilo Srba u ovom zloglasnom logoru.

Kako se rat rasplamsavao i postajao sve tragičniji i za naciste i za borce protiv fašizma, 1944. u Mauthauzenu je broj logoraša bio tri puta veći nego prethodne. Prvi put 1945, kada je bilo izvesno da nacisti gube rat, nije bio registrovan ni jedan jedini transport zarobljenika iz Srbije i drugih delova Jugoslavije.

Teretni vagoni, koji su u miru uglavnom prevozili stoku, ostali su na sporednim kolosecima. Inače, u vihoru rata u njima je bilo nakrcano i do 200 ljudi kojima je poslednja stanica bila neki od nacističkih logora. Prema kapacitetu, Mauthauzen je spadao u logore srednje veličine. U njemu je prosečno bilo od osam do dvadeset hiljada zatočenika. Poslednji logorski broj 139.317 u Mauthauzenu zvanično je registrovan 3. maja 1945, dva dana pre oslobođenja.

Nesrećan je bio svaki čovek koji bi takvim transportom stigao do varošice na levoj obali Dunava, nedaleko od Linca.Od železničke stanice do zidina logora bilo je tačno četiri kilometara.

Put od stanice do logora je vodio varoškim ulicama. Preživeli logoraši ne mogu da zaborave da su ih meštani dočekivali pogrdnim imenima i kamenicama. Bila je to samo mala uvertira za sve one strahote koje su ih očekivale u samom logoru.

U paklu logora Mauthauzen-Guzen esesovci su uz neviđenu dreku dočekivali unezverene logoraše samarima i udarcima kundaka. "Dobrodošlica" koja se ne zaboravlja ukoliko ostanete živi.

Logoraši su osetili da su na samom dnu ljudske bede posle dugotrajnog i užasnog puta i dočeka za mnoge bez povratka. Bio je to samo početak hoda po mukama za desetine hiljada logoraša.