Od ljudi - potrošni materijal

U MAUTHAUZENU esesovci su uz neviđenu dreku dočekivali unezverene logoraše samarima i udarcima kundaka. "Dobrodošlica" koja se ne zaboravlja ukoliko ostanete živi.

Logoraši su osetili da su na samom dnu ljudske bede posle ovog užasnog puta i dočeka za mnoge bez povratka. Bio je to samo početak hoda po mukama za desetine hiljada logoraša. Na ulazu u barake stajale su krupno ispisane Himlerove reči: "Jedini put vodi u slobodu. Njegovi se putokazi zovu poslušnost, marljivost, poštenje, umerenost, čistoća, red, disciplina i ljubav prema domovini"!

U krug logora više nisu stizali ljudi, kako su nam govorili retki preživeli logoraši, već "potrošni materijal" sa kojim je logorska komanda raspolagala po svom nahođenju ili komandanti glavnokomandujućih vojnika i Gestapoa.

Na zahtev vođe nemačkih nacista Adolfa Hitlera, koncentracioni logor u Mauthauzenu posle gotovo dve decenije ponovo su otvorili Hajnrih Himler, Rajnhard Hajdrih i Ernest Kalterbruner, šefovi Glavnog ureda za bezbednost Rajha, šef Gestapoa Hajnrih Miler, Osvald Pol i vodeći firerov arhitekt Albert Šper.

Ljudi iz samog nacističkog vrha bili su česti gosti u Mauthauzenu. Neprekidno su obavljali inspekciju kako bi u ovaj logor mogli da smeste što više zatočenika. Za vreme Drugog svetskog rata u Mauthauzenu je bilo između 8.000 i 20.000 zatočenika iz više evropskih država.

Komandanti logora Franc Cirajs i Georg Buhmajer, prvi lagerfirer, trudili su se da budu dobri domaćini visokim gostima Rajha. Radi zabave demonstrirali su im više načina likvidacije zatočenika, od vešanja do gasne komore. Kroz poseban otvor gosti iz Berlina mogli su da posmatraju kako stradaju ljudi u gasnoj komori.

Do logora u Mauthauzenu logoraši su transportovani teretnim vagonima u kojima je bilo i do 200 zarobljenika. Kao i u Prvom svetskom ratu, na stanici bi nastao košmar. Izbezumljeni esesovci su kundacima i korbačima od volujskih žila tukli zbunjene i preplašene zarobljenike.

Nesrećan je svaki čovek koji je od 1938. do 1945. stizao vozom bez povratka u Mauthauzen. Do samog logora trebalo je da prepešače oko četiri kilometra. Svoje okrutno lice esesovci su pokazivali već iza prvog šumarka na putu za logor, prisećao se jadan od preživelih logoraša.

Uz dreku i neprekidne udarce kolona se sporo kretala prema zidinama logora. Uobičajeni kratak predah imala je kod same kapije logora na kojoj je stajao veliki kukasti krst. Naš sagovornik veli da je "srce bilo tu da kaže da smo još bili živi. Ali koliko još?"

Pre nego što bi dobili logoraške brojeve umesto imena i prezimena, zarobljenici su morali da prođu kroz kupatilo. Prvo što bi morali da urade bilo je da otvore usta da bi im nemački vojnici skidali zlatne zube i oduzimali sve što su imali vredno. Iz kupatila su izlazili samo kao redni broj. "Zidovi logora su bili kraj našeg sveta a mi samo brojevi. Čak ni to".

Logori su se pretvorili u mašine za masovno uništavanje ljudskog roda, nastavlja naš sagovornik. Ne ističe svoje ime,jer veli da je bilo pravilo kod preživelih "niko pomenut, niko zaboravljen".

Prosečno je jedan zarobljenik u Mauthauzenu provodio od pet do devet meseci. Od avgusta 1938. do jeseni 1939. prosečni vek života zatočenika u ovom logoru bio je 15 meseci, od zime 1939. do leta 1943. oko šest i od zime 1944. do oslobođenja 5. maja 1945. oko pet meseci!

Svih tih godina u logoru se jelovnik nije menjao. Znalo se, za doručak logoraši su dobijali kutlaču erzaca, veštačke kafe, za ručak supu od isceđenog povrća ili usoljenu ribu i za večeru po 20 grama margarina i vojnički hleb. Jedan hleb za stotinu zatvorenika.

U barakama se spavalo po sistemu "sardine", jer je zatočenika bilo od 300 do 400 u jednoj prostoriji.

"Neki užasni mozak zla izmislio je kako na što strašniji način da ubije što više ljudi", zapisao je u dnevniku anonimni logoraš i opisao strahote koje su zatočenici doživeli u dvorcu Harthajm. Dvorac je sagrađen 1898. godine kao centar za umobolne. Od 1939. godine logor u Mauthauzenu imao je u ovom dvorcu sanatorijum, iz koga, prema arhivskim dokumentima, niko nije izašao živ. U njemu su vršeni eksperimenti nad živim ljudima. Zvanično se pominje 7.500 žrtava, među kojima je bilo i zatočenika iz Kraljevine Jugoslavije.

Ovde su nacisti bolesne i iznemogle logoraše dovodili na "oporavak". Dvorac je u početku služio za sprovođenje Hitlerovog programa eutanazije ili humane smrti. Istovremeno služio je i kao svojevrsna škola za obuku budućih komandanata novih koncentracionih logora.

Dvorac "za uživanje i rehabilitaciju" imao je krematorijum sa dve peći. Taj prostor ličio je na veliko i lepo uređeno kupatilo.

Revnosne starešine logora u Harthajmu su redovno slale fotografije i izveštaje u Berlin o svim eksperimentima ubijanja nevinih ljudi. Ti dokumenti su poslužili da se posle rata utvrdi konačan broj likvidiranih zatočenika.

Harthajm je dao svoj doprinos ubijanju. U dvorcu su bile ugrađene specijalne ćelije za ciljano usmrćivanje. U logoru su radili lekari i studenti koji su posmatrali likvidaciju ljudi iz "naučnih pobuda". Trudili su se da smrt nastupi što brže.

U ispostavi u Guzenu je vladao pravi nacistički teror. U martu 1944. otvoren je logor Guzen dva. Zatočenici su radili na kopanju tunela. U kratkom roku su iskopali sedam kilometara tunela. Radilo se danonoćno s primitivnim sredstvima, jer su Nemci tu planirali da otvore nove fabrike za proizvodnju aviona "mesersmit" i otpočnu proizvodnju prvih raketa.

Komandant logora u Guzenu je izumeo posebnu metodu ubijanja, kupatilo za masovna umorstva. Logoraše iznemogle i nesposobne za rad skidao je gole i upućivao ih u kupatilo. Oni su znali da su kandidati za ubijanje u krematorijumu i izbezumljeni bi skakali iz kupatila kroz prozore pravo na gole žice visokog napona. Samo saznanje da je neko od logoraša određen za transport u Guzen, značilo je odlazak u sigurnu smrt. "Vrata pakla" je drugo ime za ovaj logor. Poslednje žrtve, 800 invalida, stradale su u gasnoj komori trinaest dana pred oslobođenje.