Ubice plačući mole za život

LOGOR Mauthauzen imao je još jednu ispostavu - u Ebenzeu. Istorija tog područnog logora je i istorija većeg broja zarobljenika iz Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika. I u tom logoru pri kraju Drugog svetskog rata zatočenici su gradili Hitlerove fabrike oružja uključujući i tajno oružje ne bi li njime preokrenuli ratnu sreću, jer su nemačke armije počele da gube bitku za bitkom.

U Ebenzeu je kopano 16 tunela. Radilo se u dve i tri smene. Danas je samo jedan tunel otvoren za posetioce. Logor je ugašen tek 6. maja 1945. kada je u njemu bilo više od 16.000 logoraša. Od nekadašnjeg logora ostao je samo betonski luk na ulaznoj kapiji. Barake su srušene i na njihovom mestu podignute stambene zgrade.

Nacisti nisu uspeli da prikriju sve svoje zločine počinjene u logorima širom Nemačke, Austrije i drugim okupiranim zemljama. Iako su na raspolaganju imali mnoga sredstva za masovno uništenje logoraša, i u Mauthauzenu, i u njegovim ispostavama u Guzenu, Ebenzeu i drugim mestima, nisu uspeli da uklone svedoke svih strahota, mučenja i masovnih ubistava. Ali i scene iz svakodnevnog života interniraca, kakve je, na primer crtežom tajno beležio, "rizikujući život", srpski slikar Miloš Bajić, koji je u Mauthauzen, a potom Ebenze, transportovan iz banjičkog logora.

Kada je svanuo dan slobode, istog časa je počela i bitka da se iznemogli zarobljenici spasu od umiranja.

Dogodilo se i ono što su mnogi ljudi godinama sanjali. Nacisti su izgubili rat. Ratna sreća se preokrenula i došao je trenutak u kome su zatočenici mogli da gledaju kako se do juče nemilosrdni esesovci sada bore da izvuku živu glavu.

"Nikada nisam mogao da zamislim da ću jednog dana videti i takve scene, da jučerašnji krvoloci plaču i mole za život", govorio mi je bivši zatočenik u Mauthauzenu. "Plakali su kao mala deca od straha šta ih sve čeka, a bili su nemilosrdne ubice na svakom koraku logora: od barake do kupatila, krematorijuma, gasnih komora, na apel-placu, u bolnici, sanatorijumu."

"Nacistički svet je carstvo totalno bezobzirne sile, svet sastavljen od gospodara i robova, svet u kome ljubav prema slobodi ne predstavlja ljudsku vrlinu već zločin. To je svet gde biti poslušan znači puzati, gde se ubija po nalogu, a onaj ko ne urla s vukovima umire u svojoj jazbini. To je svet u kome se istrebljivanje ljudi vrši iz zadovoljstva i gde se ubice smatraju herojima", piše Žak Delari u knjizi "Gestapo".

"Sve se to danas čini kao daleka prošlost koju bismo hteli da zaboravimo", nastavlja Delari. "Pa ipak, zatrovano testo može svakog trenutka da naraste. Ljudi nemaju pravo da tako lako zaboravljaju. Nemaju pravo da zaborave. Nikad."

Uostalom, smrt zatočenika nije mogla da se zaustavi ni kada su logori oslobođeni. Iznemogli su doživeli slobodu i umrli posle svih tortura kojima su bili izloženi tokom višemesečnog tamnovanja.

Postoje različiti podaci o broju stradalih. Pouzadano se zna da je samo u Mauthauzenu umrlo više desetina hiljada ljudi. Samo 15 odsto od ukupnog broja zatočenih je preživelo. Jedno je izvesno, Mauthauzen je 80 meseci u Drugom svetskom ratu bio u službi smrti. U proseku je mesečno umiralo i do 2.500 zarobljenika.

Nikada više fašizam! Zaista, nikada posle svih ovih strahota. Odbor preživelih logoraša u Mauthauzenu pri Republičkom savezu boraca Srbije trudi se da i danas podseti mlada pokolenja na zlu sudbinu svih zatočenih u logorima smrti. Od Mauthauzena do Jasenovca, Starog sajmišta...

Svi smo bili na listi smrti, govorili su nam retki preživeli zatočenici, kada smo 5. maja 1988, na dan oslobođenja Mauthauzena, posetili ovaj mirni, idilični gradić na obali Dunava. Gradić koji u našoj svesti živi kao mučilište i mesto ljudske patnje i stradanja koji se ne daju iskupiti.

Sećali su se esesovaca koji su se spremali za nove egzekucije i logoraša koji su se spremali za novi život. Zvanično je registrovano da je 26 državljana nekadašnje Jugoslavije pokušalo da pobegne iz logora u Mauthauzenu.

Naši internirci su 2. februara 1945. učestvovali u herojskom pokušaju bekstva iz logora. Nažalost, tada nisu uspeli, ali ih to nije obeshrabrilo i bili su učesnici svih pokreta otpora esesovcima.

Jugoslovenski logoraši su sa jednim složnim NE odbili komandu nemačkih čuvara da uđu u tunel u kome je bila lokomotiva do vrha napunjena eksplozivom. Njihovo NE odjekivalo je na apel-placu u Ebenzeu. Naoružani motkama i čekićima za lomljenje kamena Jugosloveni su bili spremni da se suprotstave stražarima. Plan komandanta logora Cirajsa bio je da likvidira logoraše i uništi sve tragove višegodišnjih zločina nad zatočenicima. Ali taj plan nije uspeo zahvaljujući, između ostalog, i otporu srpskih logoraša.

Petog maja 1945. logor u Mauthauzenu su oslobodile savezničke jedinice. Izmučeni logoraši nisu imali snage da se raduju što je jedna strašna epoha iza njih i što je konačno granulo sunce slobode. Naprotiv, bili su toliko iznureni da ih je samo u Mauthauzenu od 7. do 10. maja 1945. umrlo 2.000.

Neke od komandanata logora i vođa Gestapoa međunarodni ratni sud u Nirnbergu je osudio na smrt ili višegodišnju robiju. Niko od esesovaca nije izbegao zasluženu kaznu.

Logor u Mauthauzenu u oba svetska rata, od 1914. do 1918.i od 1938. do 1945, danas je lepo uređen i dobro očuvani spomen-muzej. U krugu bivšeg logora je otvorena stalna muzejska postavka sa svim sredstvima za masovno ubijanje ljudi koji su se protivili fašizmu i voleli svoju zemlju i slobodu.

Deo logora, logorska tvrđava i obližnja stratišta zatočenika, zatim masovne grobnice, mesto gde je rasipan pepeo spaljenih u krematorijumu i najraznovrsnija sredstva za mučenje starih i mladih, žena i dece raznih nacionalnosti pretvoreni su u eksponate i svojevrsno spomen-obeležje.

U Mauthauzenu je za vreme Drugog svetskog rata bilo zatočenika iz 18 država. Preživeli iz bivše Jugoslovije, najviše njih iz Srbije, Crne Gore, Bosne, slavili su 5. maj kao svoj drugi rođendan. Svake godine bi se na taj dan okupljali na ovom strašnom mestu, jer su se osećali kao ponovo rođeni kada su ih saveznički vojnici izvukli iz pakla iz koga za mnoge nije bilo povratka.

Sutra: Puzeći ljube gusenice tenkova