Služitelji Bogu i oltaru!

TURSKI istoričari i biografi, kao Pečevija (Ibrahim efendija Pečujlija), Ali-Mustafa-Ben-Ahmed i drugi, zovu Sokolovića Sokoli. Otuda je prešlo u Hamera, od Hamera uzeo je Cinkajzen, te Sokolovića zovu Mohamed Sokoli. Po njima se i danas u stranim istorijama Turskog Carstva Sokolović zove Sokoli. Međutim, nesumnjivo je da se ovaj veliki vezir Turskog Carstva prezivao Sokolović, jer mu tako prezime zabeležiše njegovi savremenici i pisci, koji su odmah posle njega živeli.

Što se pak tiče narodnosti Sokolovića, i savremenici njegovi i docniji pisci vele da je Srbin. Mnoga njegova dela, takođe ga ističu kao Srbina, pored toga što je bio Srbin po rođenju.

Da je Sokolović Srbin, tvrdi i njegov savremenik Andreja Badoaro, mletački poslanik na Porti 1573. godine:

“Mehmed, prvi vezir, ima za ženu ćerku sultanovu, od koje ima sina od pet do šest godina. On sam ima šezdeset do sedamdeset godina, po narodnosti je Srbin”.

Ovo, što je još 1573. godine kazao Badoaro, tvrdio je i čuveni ruski poznavalac istorije balkanskih Slovena Vićentije Makušev. On veli u svojim istoriskim spomenicima: “Mustafa (Sokolović), sinovac Mehmed-pašin, rodom je Srbin”. Dakle, kad je sinovac rodom Srbin, onda je i stric.

Najposle i samo mesto Sokolovićevog rođenja pokazuje da je on Srbin, jer se rodio u Bosni, u selu Ravancima, koje je u opštini sela Sokolovića, između Velike i Male Varde, blizu varošice Rudog.

Pleme Sokolovića dočekalo je sudbinu ostalog bosanskog plemstva. Ono je ostalo na svom ognjištu između Lima i Glasinca. Izgubivši značaj, koji je imalo ranije za srpskih vladalaca, živelo je kao i ostale srpske porodice.

Krajem 15. i početkom 16. vijeka Sokolovići su se delili na dve grane. Jedna stanovaše u Rudom, a druga u Ravancima. Iz ove druge grane je izašao veliki vezir, a iz ove kuće u početku 16. veka beše i iguman manastira Mileševe.

Na početku 16. veka ova kuća u Ravancima, kako se priča, praznovaše Badnje veče sa onom svečanošću i radošću, s kojom obično Srbi dočekuju ovu svetlu noć, kada se rodio veliki učitelj ljubavi i mira među ljudima. Otac sa četiri sina, pošto se pomolio Bogu za sebe i za svoga brata, koji beše iguman u manastiru Mileševi, pre nego što će ustati od trpeze, reče mlađima: “Sutra, kako koje ustane, da dobro upamti šta je noćas usnilo i da meni ispriča, da kažem šta kome san znači”.

Kad je sutradan sve poustajalo po kući, vesele se i pevaju i svako čeljade prilazi starcu, da mu san protumači. Najposle mu dođe najmlađa snaha, koja je bila bremenita, i reče starcu kako je usnila, da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama ceo svet natkrilio. Starac je sasluša, pogleda je dobro i odgovori joj: “Da Bog da, da je srećno, moja snaho; ali mučno da ti rodiš zemlji gospodara”.

Nije dugo prošlo, a najmlađa snaha starčeva rodi muško dete, kao zlatnu jabuku. Kad je dete odraslo, postade čobanče.

Tako veli narodno predanje o rođenju čuvenog Sokolovića.

U ranije doba, kad je postojala srpska država, pojedine srpske porodice odlikovahu se time što davahu narodu knezove, vojvode, serdare i zastavnike. A sad, za vlade Turaka, kad ne beše srpske države, pojedinim porodicama činilo je čast, ako daju što više služitelja Bogu i oltaru, da čuvaju veru u narodu.

Tako je bilo i sa ovom kućom Sokolovića u Ravancima. Njoj beše palo u deo da daje služitelje manastiru Mileševi. I već je bilo vreme da se neko opet odvede, da docnije zameni igumana mileševskoga. Kuća je našla da će za taj posao biti mali najbolji Bajica. I on morade ostaviti kuću i stado ovaca, te po želji stričevoj otići u manastir Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava, sazidan u župi Crne Stijene, na ušću reke Mileševe u Kosaonicu.

Kako li je uticala na dušu Bajice ova srpska svetinja, puna pomena iz slavnoga doba Nemanjića? Tu su mošti Svetoga Save, tu je spomen i grob kralja Vladislava, tu je reka Kosaonica, vezana za Kosančić Ivana, tu se krunisao prvi bosanski kralj, Tvrtko I, taj je manastir vezan za ime velikoga vojvode od Svetoga Save, Hercega Šćepana. Tu beše i puno starih knjiga i “carostavnika”, koje je njegov stric čitao, te se njegova mlada duša još zarana napajala pobožnim pričama i kazivanjem o prošlosti srpske države i srpskog naroda. Tu je bilo i hrisovulja i darovnih pisama srpskih vladalaca sa zlatnim pečatima i svilenim gajtanima.

Bajo beše bistar kao većina dece iz brdskih krajeva. Njegova duša, željna znanja, primaše lako sve ono što mu je stric pokazivao. Njegova bistrina, njegova okretnost, lepota i divan sklop tela ne ostadoše neopaženi. Osvajač je zarana to uočio. Dođe vreme kupljenja danka u krvi, a manastir Mileševa možda je bio i mesto, gde je Turčin poreznik odabirao decu, da vodi Jedrenu i Carigradu. I Bajo, mada je imao već preko šesnaest godina, bi odabran. Njegova majka, koja se radovala što joj sina odvedoše u manastir, sad se tužila na ovaj zao udes, ali to ništa ne pomaže: Bajica sa ostalom decom bi odveden u Carigrad.

Ne zna se da li je Bajo zarobljen ili je odveden sa decom koja su pokupljena kao danak u krvi. Jedni vele da je Bajo uhvaćen, kad su carski poreznici kupili danak u krvi; drugi pak vele, da je zarobljen i odveden u Carigrad. Uostalom, najverovatnije je Sokolović ušao u broj one pokupljene dece iz Hercegovine, kad je hercegovački sandžak-beg Skender Ornosović dobio zapovest iz Carigrada, meseca septembra 1515. godine, da po Bosni i Hercegovini pokupi 1.000 acamioglana (nejake dece) i odvede u saraje.

I mladi Bajica, namenjen da bude služitelj manastira Mileševe, nađe se u bogatoj varoši na Bosforu, na kapiji dva mora i dva sveta. Iz skromnih ćelija manastirskih, iz samoće sa Crne Stijene, sa groba Svetoga Save, Bajica se obrete u novoj okolini, u prestonici velikog Turskog carstva. Dečakovu dušu obuzimala je tuga za zavičajem, za najmilijima i najbližima. Umoran od puta, valjda je dopao u koju tursku kuću, da prenoći prvu noć u ovom bogatom i velikom gradu. Sutradan je bio sa ostalom decom pred janičarskim agom, koji ga je ostavio da se odmori, dok ne dođu poreznici i iz ostalih delova carstva.

Sutra: Sjaj zlata i dragog kamenja