Veselje uz mrtvog Sulejmana

KRAJEM 1565. i početkom 1566. godine behu zategnuti odnosi između nemačkog cara Maksimilijana II i Sulejmana. Poslanik carev tražaše od sultana da se vrate neki osvojeni gradovi, što ih osvoji Gazi-Hasan-paša Predojević, takođe Srbin musloman iz Bosne. Od toga ne bi ništa, a još manje od mira, koji je želeo njemački poslanik da ugovori. Umesto mira njemački poslanik odnese oglas rata.

Tada Mehmed zapovedi upravniku Bosne, svom sinovcu Mustafa-paši Sokoloviću, da udari na granice i da napadne čete Maksimilijanove. Mustafa to odmah učini, osvoji gradove Krupu i Novi na Uni. Početkom 1566. sultan i formalno objavi rat i poče se i sam spremati da još jednom okuša sreću prema zapadu. Na to ga podsticaše i njegova ćerka Mirmaha, pa šeik Nuredin, koji mu prebacivaše da je zanemario dužnost muslomana. Najposle i sam željan da još koji put vidi bojno polje, krete se protiv zapada.

Došavši u Zemun, posla jednu vojsku prema Budimu, a sam sultan mišljaše preko Varadina da udari na Egar, pa odande na Beč. I baš kad htede krenuti, stiže glas da je Nikola Zrinjski pobedio sandžak-bega od Tirhala Mohameda, da je pogubio njega i njegova sina, da je sav turski logor oplenio i uz to još 17.000 dukata. Sultana to dovede do besa, te naredi da se udari na Zrinjskoga u zatvorenom Sigetu.

Na putu se sultan odmaraše u Haržani između Šikloša i Pečuja. Tu mu stiže glas da je zapovednik Budima, Arslan-paša, izgubio Palotu, Vesprim i Tatu. Sultan zapovedi čaušbaši Burinzifi (beznosnom) da ode s 15 čauša i donese glavu Arslan-paše. Međutim, dođe vest da je Arslan ostavio vojsku pre tri dana i da ide caru u logor. Na to sultan izmeni naredbu i reče da mu se uzme glava, kad dođe pod šator Sokoloviću.

Kad dođe nesrećni Arslan-paša, po podne 3. avgusta, s 15 teško naoružanih konjanika, uđe pod šator Sokolovićev. Nije dugo čekao, kad Mehmed uđe i reče mu: “Šta ćeš ti tu? Kome si predao vojsku? Padišah te postavio za begler-bega, a ti predaješ nevernicima gradove! Teško tebi, prokletniče jedan, tvoja je smrtna presuda izrečena!” Zatim se okrete čauš-baši i reče: “Uklonite ovoga nevernika s puta!” Što reče, to se odmah i steče. Arslan ode, kao da nije ni postojao, a Arslanovo mjesto dobi beglerbeg Bosne Mustafa Sokolović, koji je ostavio spomen najčestitijeg paše u Budimu.

Odmah posle toga vojska se krete dalje, i kad je svečano ulazila u Pečuj, pred sultanovom pratnjom jahaše dva Sokolovićeva sina Kurt-beh i Hasan-beg. Najposle stiže silna vojska pod Siget.

Oko Sigeta beše 90.000 vojnika i 300 topova, naperenih na zidine sigetskoga grada. Sigetski soko branio se kao što mu nalagaše čast i ponos prvog junaka i viteza. Sada beše na strani Sokolovićevoj, on nadvlada brata po krvi i jeziku, kojeg nemačka i ugarska vojska beše ostavila samom sebi i mirno gledaše sve napore Nikole Zrinjskog, a ne htede da mu pomogne.

Siget je osvojen, ali pod gradskim ruševinama ostade i junak Nikola Zrinjski sigetski i najveći sultan Turskog Carstva, Sulejman Sjajni.

Niko bolje od Sokolovića ne poznavaše razuzdanost turske vojske, kad joj nestane sultan. Stoga veliki vezir smrt carevu nikom me objavi. Sve, koji behu prisutni carevoj smrti, zapovedi da pogube. Kad vojska, osvojivši grad, radosno htede da pozdravi svog sultana, on zapovedi, te se mrtvo telo sultanovo namesti pred prozor čadora sultanova, a vojska ga burno pozdravljaše. Svaki dan gotovilo se za sultana i postavljao sto za ručak i večeru. Paše, vojnici, begovi i drugi gledahu iz daleka, kao bajagi, slaba sultana u sjajnom odelu, gde sedi u šatoru na pozlaćenoj stolici.DO

Tada je čauš Mustafa jezdio put Beograda, Niša, Jedrena i Carigrada, Maloj Aziji u Ćutaju, noseći pismo tastu Mehmedovu, nasledniku prestola, Selimu, u kome mu zet javlja da mu je otac umro i poziva ga da pohita vojsci i primi presto. Isto tako jezdili su tatari na sve strane turskog carstva i vladarima u Evropi javljali u sultanovo ime da je osvojen Siget. Čaušu Mustafi beše naloženo da gdegod stigne objavi kako se sultan ne misli vraćati, dok ne utvrdi Siget.

Dotad je Mehmed carski nagradio sve one, koji se odlikovahu u boju pod Sigetom, a platu je vojnicima povećao. U to vreme, veli Hamer, pronela se bila vest da se sultan, pošto su mu otekle noge, ne može javno prikazivati, ali da će doći na molitvu u petak i zahvaliti Bogu na tako sjajnoj pobedi. Za to vreme posla glavu Zrinjskog svom sinovcu Mustafi u Budim, da je pošalje caru Maksimilijanu. Ovaj je pak posla udovici Zrinjskoga u Čakovac. Kao uspomenu na ovoga hrabroga junaka zadrža Mehmed samo sablju i štit.

Tako je Mehmed umeo održati potpuni mir i red u vojsci.

Selim, čim dobi pismo, pohita što brže mogaše Beogradu i Sremu, i kad stiže u Vukovar, dobi drugo pismo od Sokolovića, u kome ga moljaše da pričeka vojsku u Beogradu, jer će vojska od njega, kao od novoga sultana, tražiti darove i napojnice, a to će lakše dati u Beogradu. I oktobra meseca, u četrdeseti dan po smrti sultanovoj, diže se šator sultanov uz klicanje čauša, svirku vojne muzike, i kretoše se vojske natrag. Svi veseli, kao da je sultan živ.

Mrtvo telo sultanovo, balsamovano, nošeno je u zatvorenoj nosiljci za vojskom. Uz svirku muzike i veselo klicanje zadovoljnih vojnika, stigoše do četvrte stanice pred Beogradom. Kad vojska stiže blizu nekakve šume, pred zoru, dozva Mehmed čatce Korana i odjedanput jeknu kroz noć iz jasnijeh grla čataca mrtvačka molitva “Fatihe” iz prve sure Korana.

Vojska, iznenađena i zaprepašćena, sva se pogruži u tugu i plač. Sve se zaustavi. Veziri i paše pojuriše u šator Mehmeda Sokolovića. Izjaviše mu svoju tugu i žaljenje. Kad osvanu dan, jutro oktobarsko, Mehmed se pojavi na konju pred četama, koje se odmarahu od silnoga napora i puta i viknu:

“O, junaci, o, ratnici! Šta čekate? Što ne krećete vojsku. Zar nećete odati hvalu onome, koji je toliko godina vladao nad nama? Zar padiši islama nećemo pevati pohvalnu pesmu: Alah je veliki i Muhamed je njegov prorok! Sulejman je učinio Ugarsku kraljevinu kućom islama. On je svakoga od nas dobročinstvom nagradio. Nije li naša dužnost da njegovo telo nosimo na glavama našim pred njegova sina i naslednika, pred sultana Selim-hana, koji vas čeka u Beogradu? Tamo će da vam kaže amanet oca svoga, da vas nagradi bogatim darovima i sjajnom platom. Budite hrabri, budite veseli, idemo napred!”