Veliki čovek široke ruke

POTPUNO je dokazano da Sokolović beše ne samo po rođenju Srbin, nego i da se osećaše Srbinom i da je, koliko mu položaj dopuštaše, pomagao srpskome narodu. Uostalom, to je ranije uvideo i Konstantin Jiriček, jer veli na kraju svoga članka: “Veliki vezir Mehmed Sokolović i srpski patrijarsi Makarije i Antonije”, koji je pečatan u IH knj. Jagićeva Arhiva:

“Odnos Mehmeda Sokolovića prema pećkoj crkvi pokazuje da se u muslomanskih Srba HVI veka nije bilo ugasilo osećanje nacionalnog i religioznog porekla i da su se oni trudili da svoj uticaj kod Porte upotrebe na dobro narodne crkve, jedinog još ostatka starog domaćeg i državnog organizma. Mehmed Sokolović, poznat kao turski vojvoda i državnik, bio je u potaji srpski patriota, istina samo u crkvenoj oblasti i kao radi neke porodične politike.

Ovakav rad Mehmeda Sokolovića pokazuje kako Srbin može biti i dobar musliman, pa da mu to ništa ne smeta da voli svoj narod, da mu ništa ne stoji na putu, da se i sam Srbinom zove. Ovo bi trebalo da shvate i uvide Srbi muslimani u Bosni i Hercegovini.”

Po celokupnom svom radu i životu Sokolović dolazi među retke pojave u svetskoj istoriji. Redak će se državnik naći, o kome će savremenici onakve ocene dati, pa da ih potomstvo prizna i ni u čemu ne izmeni.

Izneću još nekoliko pomena o njemu. Antonije Vrančić, Šibeničanin, arhiepiskop Ostrogona i primas Ugarske, poslanik austrijski na Porti, poznavao je vrlo dobro Sokolovića, i veli o njemu: “Ja sam Mehmeda Sokolovića toliko cenio i još ga cenim kao ni jednoga turskog pašu od najstarijih vremena. Ne prestajem ni sada hvaliti i uzvišavati njegovu veličinu i trezvenost uma i suda, njegovu okretnost i veštinu u vladanju tolikim kraljevinama i carevinama podložnim Turskom carstvu”.

Mletački poslanik Marino Kavali 1560. godine u svojim izveštajima senatu pominje Sokolovića kao drugog vezira i veli da je vrlo prijatan i zahvalan. Ali o njemu najviše pomena ostavi mletački poslanik Markantonio Barbaro 1573. godine. On je najbolje obeležio značaj Sokolovićeva vezirevanja i ostavio najdostojniji pomen o ovome zaista velikom čoveku:

“Svakolika uprava cele carevine usredsređena je u licu Mehmed-paše, njegova (Selimova) prvoga vezira. I da me ovde kratkoća vremena ne zadržava, rado bih se, svakako bez vašeg čuđenja, pustio da naširoko ispričam otkud to, da toliki teret počiva na grbini jednoga čoveka, jer na Porti nema drugoga uha, kome bi stizali predlozi, naređenja i sitne vesti, sve novosti u tako velikom broju iz krajeva potčinjenih Turcima. Sem toga, on sam određuje takoreći sve dužnosti, službe, dostojanstva i časti u ovoj zemlji, kojih je, može se reći, bezbroj. On sam prima, saslušava i odgovara poslanicima svih vladalaca u svetu i tolikim drugim ministrima svih zemalja, i svima, koji od njega traže zadovoljenja, nikad nije zabranjen pristup. Sam se stara i naređuje sve. Jednom rečju, kroz njegove ruke prolaze svi krivični poslovi, građanski i državni...

Strpljiv je paša, neumoran, nikad mu ne oskudeva snage. Rado odgovara, ne ponosi se najvišijem dostojanstvom, što ga zauzima, i ako je zet sultanov. Sultan mu je mnogo obavezan, jer mu je sačuvao carevinu, u kojoj su, po smrti njegovog oca pod Sigetom, mogli lako nastupiti prevrati. Pobožan je, trezven i prijatelj mira, nije osvetoljubiv, nije grabljiv. Svakoga što god više može zadovoljava, jer nije moguće svakoga potpuno zadovoljiti. Zdrav je, dobrog je sastava, ozbiljan, visok, lepog tela i vanrednog pamćenja. I ako mu je oko šezdeset i pet godina, ipak se čini mlađi no što je, i svake godine ima po dete, ali mu ona umiru”.

Osim toga on je imao gustu bradu, ne mnogo dugu, sedu, ali je bradu bojio. Pokret mu je plemenit i muški. Umeo je vrlo lepo da govori i svojim govorom plenio je posetioce. Sultan ga je vrlo voleo i cenio zbog pameti i veštine u upravi, koju je stekao dugom praktikom. Vanrednu okretnost pokazivaše u ponašanju prema poslanicima stranih država. Znao je svakoga lepo da primi prema značaju njegove države i vladaoca, svakoga da zadovolji i opet da pokaže moć svoga gospodara.

Iako je imao svekoliku vlast države turske u svojim rukama i potpuno poverenje svoga cara, ipak ništa nije radio, dok ne pripita sultana i ne dobije njegov pristanak, jer mu je, s jedne strane, pretila nestalnost turskih sultana, a, s druge, zavist i vlastoljublje drugih vezira. I pored svega toga on ostade velikim vezirom skoro petnaest godina. Osim toga, Sokolović beše čovek vrlo obrazovan, govoraše više evropskih i azijskih jezika, ali na Porti za poslanike evropskih država služaše se srpskim jezikom kao diplomatskim osobito prema Austriji i Ugarskoj, Vlaškoj i Moldaviji, Dubrovniku i Mlecima.

Vrlo je znamenita bila njegova osobina i to, što je potpomogao svoje sunarodnike Srbe na najvišijem položajima Turskog carstva kako one u službi Turske carevine, tako i one u službi srpske crkve i srpskog naroda.

Pored položaja i moći, pored darovitosti i okretnosti, Sokolović beše vrlo bogat čovek. Sa svih krajeva carstva teklo je silno blago u njegovu riznicu. Zlato i srebro, drago kamenje i nakiti, skupocene materije i tkiva, konji i robovi itd. - sve to slivaše se u riznicu ovoga znamenitog Srbina HVI vijeka. Njegovo bogatstvo u gotovu, u dobrima, u kiriji, vodenicama i kupatilima iznošaše oko 1573. godine na 18.000.000 dukata. Kao veliki vezir primaše dnevno 20 dukata u gotovom novcu.

Osim toga njegovo se bogatstvo uvećavaše i darovima, koji se davahu velikom veziru svakom prilikom pri kakvom novom naimenovanju vezira, begler-bega ili kapudan-paše. Ko dolažaše za vezira, plaćaše kao dar velikom veziru 50-60.000 dukata; ako li ko dolažaše za begler-bega ili namesnika koje oblasti, onda slaše velikom veziru od 15-20, 30-40.000 dukata. Paša od Kapra, na primer Mohamed, kao poklon slaše Mehmedu godišnje 100.000 dukata. Tome treba dodati još i darove pojedinih evropskih dvorova u novcu i stvarima. Tek tada se može stvoriti slika o bogatstvu ovog znamenitog vezira.

Iako Sokolović beše ovako bogat, ne beše tvrdica, koji bi svoje blago zaključao u podrume i riznice, da od njega niko ne vidi koristi. On pametno upotrebljavaše svoje bogatstvo na opštu korist. Tri hiljade ljudi ručavaše dnevno, za njegovom trpezom. Malo koje mesto evropske i azijske Turske da nema džamije, banje, česme, mosta ili nasipa, koje nije podigao Sokolović. Ali od svega najradije podizaše karavansaraje, u kojima se mogahu putnici odmoriti po tri dana i o njegovu trošku dobiti hleba i pirinča s mesom, a isto tako i hrane za konje.

Sutra: Ćuprija kakve nigde nema