U temelju Stojan i Stojanka

PRIPOVEDA se, kad je Sokolović bio s carem u nekom ratu, umre naprasno car, i on, da bi sakrio od vojske smrt carevu i održao red, postavi carem svoga sina i produži rat. Kad je pravi naslednik stigao iz Carigrada, on svoga sina odmah poseče. Začuđen i ožalošćen sultan ga zapita: Kako je mogao tako učiniti i zašto je sina posekao?

Vezir mu odgovori.

- Moj sin nije mogao ostati dalje u životu, jer je jednom okusio slavu carevanja, pa se bojim - nikad je neće zaboraviti. Pašće mu, može biti, na um još jednom da caruje, pa može dići ruku na tebe.

Druga narodna pripovetka o podizanju mosta na Drini glasi:

Kad je Mehmed hteo podići ćupriju na Drini, potraži majstora, koji bi mu to mogao učiniti, ali se nijedan ne usudi da se primi toga posla, jer se i pre toga probalo, pa nikom za rukom nije pošlo. Tražilo se po celome carstvu, pa se nije mogao naći nikakav majstor, dok najposlije Sokoloviću ne dovedoše Rada Neimara.

Vezir ga zapita:

- Možeš li se, Rade, pouzdati u se, da sagradiš na Drini ćupriju?

- Čestiti veziru, prvo ćeš mi obećati jedno - reče Rade.

- Donesi ovde, gde hoćeš ćupriju da zidaš, jedan tovar dukata, jedan tovar talira, jedan tovar bešluka i od svake vrste novca po jedan tovar, pa metni Drini na obalu.

Vezir zapovedi, te se sve to donese i stavi Drini na obalu. Tada dođe Rade Neimar i donese lopatu, pa stade onom lopatom rasipati blago na sve strane, i u Drinu i nalevo i nadesno. Sokolović gledaše i nijedne ne progovori. Onda mu Rade poče besediti.

- Čestiti veziru, može se sagraditi na Drini ćuprija, zapovedaj šta hoćeš.

Na to mu vezir odgovori:

- A šta ti je značilo ono rasipanje blaga?

- Oko podizanja ćuprije na Drini trebaće ti toliko blaga, da ga prebrojati ne možeš. Ako ne zažališ za njim kao što nisi zažalio za onim, te ga razvejah, onda ćeš moći podići na Drini ćupriju.

Vezir se nasmeja, pa će reći Radu:

- Zidaj, Rade, blaga ne požali, jer ja imam nebrojenog blaga, da ga nikad razvejati ne možeš.

Tada Rade navali na trista majstora, a majstori pijuke i budake, te seci drvlje i razbijaj stene, ali temelja podići ne mogaše. Najposle se javi Radu vila iz oblaka i kaže mu da ne može ni temelj udariti, a kamoli dići most na valovitoj Drini, dok ne uzida u temelje Stoju i Stojana, brata i sestricu. Rade ostavi majstore da rade, a on pođe po zemlji i svetu, da traži dva slična imena, da traži Stoju i Stojana, brata i sestricu.

Prošao je Rade mnoga sela i gradove, ali ne mogadoše lako naći Stoju i Stojana, brata i sestricu. Najposle, kada je već nadu bio izgubio, vrati se i udari preko nekakva zapuštena sela, i u njemu na zelenoj livadi nađe dvoje dece, gde sede, te se igraju. Rade ih zapita čiji su. Oni mu odgovore da nemaju ni oca ni majke, već da su u Boga sirote. Rade ih zapita za imena, oni rekoše da se zovu Stoja i Stojane. Rade više ništa ne zapita, već oboje metne u kola i vrati se Drini na obalu, te navali na trista majstora i uzida Stoju i Stojana, jedno s jedne, drugo s druge strane. Onde, gde je uzidao Stoju, i danas kaplje mleko, a gde je uzidao Stojana, slazi krv.

Kad je doterao stubove do ćemera, navali Rade na majstore, te se rasture, a on sam pobegne, ne dovršivši ćupriju. Vezir je tražio po celoj carevini Rada, ali ga nigde ne mogaše naći, kao da je u zemlju propao. Kad je prošlo tri godine dana, javi se Rade veziru. Vezir vikne da mu skine glavu sa ramena. Rade ga zamoli:

- Čestiti veziru, stani malo, da ti nešto kažem.

Pa potegne aršin i premeri stubove, a svaki stub se spustio za po tri aršina.

- Vidiš li, čestiti veziru da sam ti pre tri godine kazao, da će se za toliko građa slegnuti, ti mi ne bi verovao, a ćemeri bi popustili i ćuprija se srušila. Ovako će ostati večito.

Odmah zatim navali na majstore, podigne svodove i ćupriju sagradi. Taman sagradi ćupriju, kad udari valovita Drina, mutna i muljevita, goneći drvlje, kamenje, neokresane jele i borove. Jedna jela se ispreči i zapadne među stubove. Tada kliknu vila iz oblaka.

- O, Rade, što stojiš i šta gledaš? Već nasadi bradvu naopako, pa udri po jeli.

Rade odmah poče udarati jelu po grani. On ne bije jelu po grani, već bije vilu po glavi, te poteče reka mutna i krvava. Jela prođe između stubova, a iz vode nešto progovori:

- Ne udri me, Rade Neimare, jer ti osta ćuprija na Drini, osta danas, osta doveka.

Kad pogleda Rade bradvu, a ona se sva umrsila u ženske kose. Vezir bogato obdari Rada Neimara i ostalih trista majstora.

I tako se sagradi na Drini ćuprija.

Jednu od tih pesama zabeležio je i K. Herman u I knjizi svoje zbirke, a drugu Petranović pod naslovom: “Kako se ogradila ćuprija na Višegradu.” Samo u ovoj pesmi ne imenuje se koji je vezir zidao pomenutu ćupriju.

Pripoveda se da je Sokolović u mestu Sokolovićima podigao džamiju, a pored džamije crkvu baš na grobu svoje majke.

Pravi Turci vrlo su mrzeli Sokolovića zbog njegovog položaja i ugleda kod cara, te ga optuže caru, da je podigao veću i lepšu crkvu od džamije, te voda kaplje s crkve na džamiju. Car dozove Sokolovića, te ga zapita:

- Je li istina, moj veziru, da si ti u tvom zavičaju podigao višu crkvu od džamije, te voda kaplje sa crkve na džamiju, a sam znaš da to vera naša ne može podnijeti?

Na to mu Sokolović odgovori:

- Čestiti care, moj uzvišeni gospodaru, ja te ne mogu o tome uveriti, već će najbolje biti da pošaljemo majstore.

Majstori premere i nađu da je džamija dva puta viša od crkve.

Onda ode Sokolović sultanu i zapita ga.

- More li voda kapati odozdo na više?

- Ne, to nikad nije bilo, niti može biti - odgovori sultan.

- Onda ne može ni kapati s crkve na džamiju, jer je džamija, dva puta viša od crkve.

SIN ZA VEČNOST

Sokolović je objašnjavao caru posle pogubljenja sopstvenog sina:

- Mogu sina opet podići, pa da večito živi.

- Kako? - zapita sultan.

- Da mi daš ferman i blaga, da sagradim most na Drini.

Car mu da i on podigne most na Drini, kod Višegrada.