Otvoren poziv na linč

Najžešća propaganda protiv Srba vodila se u štampi. Sve je rađeno vrlo organizovano. U listu “Hrvatska”, koji je izlazio u Sarajevu, pojavio se 3. jula 1914. godine članak u kojem je zahtevano proterivanje Srba iz Bosne i Hercegovine. Jedna rečenica iz tog novinskog teksta zagovarala, je čak, i genocid: “Naš narod najavljuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine”. Bio je to otvoreni poziv na linč koji su, nažalost, mnoge Sarajlije iz muslimanske i katoličke sredine prihvatile. Izliv mržnje prema Srbima na ulicama Sarajeva, jeste, prema svedočenju očevidaca, bio “više nego patološki”.

Dopisnici mnogih evropskih listova u svojim izveštajima potvrđuju takve ocene. Londonski “Tajms” je izvestio da je oko 50 Srba bilo povređeno, a jedan je ubijen tokom nereda u kojima su katolici Hrvati i muslimani rušili sve pravoslavno-srpsko što im se našlo na putu. Antisrpske demonstracije su zabeležene i u Mostaru gde je jedan Srbin zaklan, a održale su se i u niz drugih gradova Bosne i Hercegovine svedoči “Tajms”.

“Prve žrtve pogroma bile su srpske prodavnice. Cio njihov kvart je bio razrušen. Nakon toga, opijena masa je počela da atakuje na srpske javne zgrade i stanove u kojima nije mogla očekivati veliki otpor. Na kraju, nije ostala cijela nijedna srpska kuća. Svuda po ulicama vukle su se gomile otpadaka od zidova razrušenih prodavnica, polomljeni nameštaj i drugi tragovi razgroma. Linč je trajao sve do večeri, kada je proglašeno vanredno stanje”, glasili su novinski izveštaji sa lica mesta.

“Svako ko nije znao šta se juče dogodilo, dan nakon atentata, pomislio bi da se ovdje dogodio zemljotres... Kroz varoš idući, gazite samo po srči od polupanih prozora i polupane staklarije sa kuća, kroz ostatke polomljenog pokućinstva, kroz rublje pobacano iz srpskih kuća. Idete ulicama, pa ćete naići na čitave redove kuća od kojih više ničega nema. Stoje samo goli zidovi, a kroz polomljena vrata i porazbijane prozore vidite pokućinstvo, porušeno u parčad.

“Celokupna roba srpskih dućana leži po ulicama, polomljena i razbacana. Najstrahovitije izgleda pred jednim dućanom, u kojem su se prodavali mrtvački sanduci. Dućan je razrušen, a mrtvački sanduci leže razbacani i polupani po ulici.

“Policija, može biti, nije bila dovoljno jaka da spreči ove izgrede, ali ni vojska nije mogla ništa da učini. Jer čim bi vojska pokušala da rastera rulju, ona je počinjala da peva austrijsku himnu i vojska se povlačila”, pisao je dopisnik bečkog lista “Noje fraj prese”.

Vandalsko ponašanje gomile nije promaklo ni dopisniku “Frankfurter cajtunga”, koji je u izveštaj svom listu napisao: “Bio sam svedok kako rulja uništava srpske radnje, jednu za drugom. Policija bi se pojavila tek kada je sve bilo gotovo i kad je gomila krenula u pljačku na neko drugo mesto... Taj ulični ološ upadao je u privatne stanove, uništavajući sve što bi mu do ruku došlo, a odnoseći pri tome sve što je od vrednosti...”

Prema tvrđenju Vladimira Ćorovića, poznatog istoričara i savremenika tih zbivanja, konce antisrpskih demonstracija i pogroma u Sarajevu kontrolisao je katolički nadbiskup Josip Štadler. Dirigentsku palicu ove orkestrirane hajke ipak je držao neko iz vlasti, koji je osmišljavao najstrašnije optužbe protiv Srba u želji da baci anatemu na čitav jedan narod. Jedan od vidova represije i zastrašivanja srpskog stanovništva bilo je hapšenje i zlostavljanje ljudi u zatvorima. U roku od 48 časova pohapšeno je preko 200 najviđenijih Srba, među njima najviše je bilo trgovaca, profesora, sveštenika, činovnika i drugih.

Na znak iz Sarajeva u gotovo svim varošima u Bosni i Hercegovini priređena su slična nasilja. “U Mostaru, Stonu, Konjicu, Tuzli, Brčkom, Zavidoviću, Šamcu, Žepču, Varešu, Tešnju, Bugojnu i Visokom: svuda je uništavana srpska imovina.”

“Hrvatski dnevnik” - piše Vladimir Ćorović - “je donoseći opise tih demonstracija pokazivao neverovatnu pakost i zločinačku mržnju prema Srbima. Javljajući za demonstracije u Konjicu on donosi: “Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo na njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove dućane.”

U Mostaru su pljačkaši sve što je srpsko polupali i opljačkali, a Jefto Gmizović je zaklan u svom dućanu. Isto tako bilo je u Nevesinju. Tamo je opljačkana cela čaršija.

U Sarajevo su se svakodnevno slivale informacije:

- U Konjicu, u Hercegovini, bile su patriotske demonstracije muslimana i katolika protiv Srba. Razbijeni su prozori na više srpskih kuća. Policija je rasterala demonstrante.

- U Lijevnu su takođe bile demonstracije. Srpske radnje i srpska škola bombardovani su kamenicama. Žandarmerija je povratila red.

- U Stolcu, muslimani i katolici priredili su antisrpske demonstracije. Razbijeni su prozori na više srpskih kuća. Policija je rasterala demonstrante. Sem toga muslimani i katolici u Stolcu razdraženi vešću o atentatu polomili su nameštaj po srpskim kafanama i radnjama. Vojska je povratila red.

- U Opličiću seljaci katolici i muslimani napali su na srpsku crkvu i srpsku školu.

- U Zenici 600 muslimanskih i katoličkih radnika prolazili su kroz ulice manifestujući protivu Srba. Srpske kuće su oštećene.

- U Bosanskom Brodu katolici i muslimani organizovali su patriotsku povorku i grdili Srbe. Nije se desio nikakav događaj.

- U Tešnju omladina je razbijala prozore na srpskim kućama. Red je povraćen.

- U Banjaluci organizovana je velika i tužna povorka, prisustvovala su i sva srpska narodna društva.

- U Davidovcu, muslimani i katolici sakupljeni pred srpskom čitaonicom videli su kroz otvoren prozor na zidu sliku srpskog kralja. Rulja je prodrla u kuću i poništila sav nameštaj. Žandarmerija je rasterala demonstrante.