Viski pred obračun

TE 1971. godine, kad je u Jugoslaviji vrilo kao u košnici, Tito je putovao gotovo po celom svetu. U februaru je bio u Ujedinjenoj Arapskoj Republici, u martu u Italiji i Vatikanu, u oktobru u Iraku, Indiji i ponovo u Ujedinjenoj Arapskoj Republici, krajem oktobra i početkom novembra u SAD, Kanadi i Velikoj Britaniji, a krajem tog meseca posetio je Rumuniju.

Dvadesetočasovno mrcvarenje s hrvatskim prvacima, Tito je izuzetno dobro podneo. Popio je nekoliko viskija, malo odspavao, sastavio doručak i ručak i krenuo u dvoranu svoje rezidencije u Karađorđevu, u kojoj je obračun bio zakazan.

Vodeći hrvatski komunisti, koji su bili mlađi od njega tridesetak godina, jedva su stajali na nogama, a Tito je u svojoj 80. godini izgledao nestvarno pribran i koncentrisan. Tajnu je otkrio on sam:

- Čim je gužva veća, nekako se bolje osjećam!

Slično je 1961. govorio i srpskom piscu Dobrici Ćosiću:

- Ja ne moram da izbjegavam teške situacije. Kad nešto odlučim, nikakvom iskušenju ne mogu da podlegnem.

U takvom raspoloženju Tito 2. decembra 1971, po podne, vadi iz tašne svoj oranž blokčić i improvizovanim govorom postavlja kulisu za predstavu zvanu 21. sednica Predsedništva SKJ, koja upravo počinje.

Prvo se oslobodio fame da on stoji iza vođa CK Hrvatske, zbog čega ga je veći deo političke javnosti Jugoslavije gotovo pune dve godine smatrao njihovim pokroviteljem:

- Mene pogađa i to što se pozivaju na mene, na moje riječi. Samo ne kažu na koje riječi, nego samo - na riječi Tita.

I izgovara svoje sve omiljenije reči:

- Pored političkih, mogu se koristiti i administrativna sredstva.

I ponovo protivreči sam sebi. Iako je samo pre četrdesetak dana, na jednom velikom partijskom skupu u Beogradu rekao je da “oni koji prognoziraju krah Jugoslavije nikada to neće dočekati”, sada govori suprotno:

- Jugoslavija je na ivici raspada i građanskog rata.

Ni ova predstava nije mogla bez Edvarda Kardelja, Titove desne ruke u svim njegovim posleratnim političkim obračunima. Od likvidacije prvog Titovog oponenta, vodećeg hrvatskog komuniste Andrije Hebranga i osude Milovana Đilasa, do smenjivanja Aleksandra Rankovića.

- Nacionalizam je u Jugoslaviji - kaže on - jadan, siromašan i ne predstavlja nikakvu realnu političku snagu, već je plan staljinističkog tehnokratizma, birokratizma i velikodržavnog hegemonizma!

Ni posle povratka u Zagreb, Dabčevićeva, Tripalo i Pirker nisu želeli da se predaju bez borbe. Ali i Tito je šest dana kasnije tražio da se egzekucija ne odlaže, jer ga je nerviralo to što se danima nisu oglašavali. Sazvao je sednicu Izvršnog biroa, a kojoj je rekao da je Hrvatima “juče preko telefona mirne duše kazao da nema povjerenja u Centralni komitet Hrvatske”. I odigrao završnicu:

- Evo, druže Tripalo, mislim da oni koji nisu odgovorili (Titovim zahtevima) moraju napustiti svoja mjesta.

Samo za petnaestak dana tužioci su podneli 358 krivičnih prijava i 837 prijava sudijama za prekršaje za neprijateljsku i takozvanu kontrarevolucionarnu delatnost.

U sedam hrvatskih sudova pokrenuti su postupci za razrešenje sudija zbog toga što su na njihov rad “izrečene primjedbe”.

Matica hrvatska je ubrzo raspuštena, 11 njenih vodećih članova je uhapšeno, a imovina ove organizacije predata je Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Na ovom spisku su se našli: Marko Veselica, poslanik Društveno-političkog veća Skupštine Jugoslavije i profesor Fakulteta ekonomskih nauka, dr Franjo Tuđman, general u penziji, dr Šime Đodan, docent Pravnog fakulteta, Brune Bušić - Ante, urednik “Hrvatskog tjednika”, Vladimir Gotovac, glavni urednik “Hrvatskog tjednika”, Hrvoje Šošić, saradnik Ekonomskog instituta, Joze Ivičević-Bakulić, urednik “Hrvatskog tjednika”, Zvonimir Komarica, predsednik Komisije za inostranstvo Matice hrvatske, Ante Glibota, urednik “Hrvatskog gospodarskog glasnika”, pravnik Ante Bačić i književnik Vlatko Pavletić, glavni urednik izdanja Matice hrvatske.

Josip Vrhovec je izvestio Tita i o tome da je policija pretresla stanove dvadesetpetorice hrvatskih intelektualaca, privrednika, novinara i kulturnih radnika.

U drugoj poverljivoj informaciji, koju je prosledio Titu, Vrhovec je poručio da je izvršen pretres stanova i četrdesetak ljudi koji žive izvan Zagreba, a da je Titov prijatelj književnik Miroslav Krleža “iznenađen odlukom o hapšenju”.

Samo za prva tri meseca represivne kampanje rasformirane su 23 partijske organizacije u Hrvatskoj, smenjen je 131, a ostavke je podnelo 280 rukovodilaca, iz Saveza komunista je isključen 741 član.

Na jednoj sednici Predsedništva CK SKJ nova predsednica CK Hrvatske će izvestiti da je posle 21. sednice Predsedništva SKJ “skinuto sa funkcija oko 350 ljudi”, a da je iz SK isključeno oko 3.000 ljudi.

Književnik Vlado Gotovac dobio je četiri godine strogog zatvora, Hrvoje Šošić dve i po, Marko Veselica sedam, Jozo Ivičević-Bakulić pet, Zvonimir Komarica dve, Šime Đodan šest, književnik Zlatko Tomičić tri godine.

Književnik Vlatko Pavletić proveo je 18 meseci u zatvoru, a sud ga je kaznio i “zabranom istupanja na javnim mestima i zborovima, kao i u sredstvima javnog informisanja u trajanju od godinu dana”.

Najveću kaznu, osam godina robije, dobio je zagrebački inženjer Ante Todorović, koji je osuđen zbog toga što su listovi, koje je osnovao na legalan način, davali podršku hrvatskom separatističkom pokretu.

Za dve godine partijska istraga je vođena protiv oko 50.000 članova SK Hrvatske, isključen je ili brisan iz partijske evidencije 25.051 član. Među njima i 35 prvoboraca Narodnooslobodilačkog rata i desetak generala.

Sutra: Sukob zbog vikendice